„Svi gube samo nikad Boža zvani Pub“… Ovo mesto na prvoj fotografiji gde se šezdesetih godina slikala mlada Dragana Žunić mene, mada na prvi pogled izgleda da nema nikakve veze, asocira na Monte Karlo. Dragana kada mi je dala ovu fotografiju nije čak mogla da se seti gde je se slikala pa sam joj rekao: -Vidiš pozadi tebe je trenutno veoma aktuelna građevina nekadašnjeg Tekstilnog zavoda „Cveta Dabić“ i jedini fabrički odžak koji postoji u samom centralnom delu Užica. Njega je ovekovečio i Kusturica u svom filmu… Ti sediš na ogradi terase tada Ribljeg restorana „Plaža“ koga je zbog radnika koji su pravili Plažu izgradio Vojo Bojović. Kasnije su na toj terasi do izgradnje Ferijalnog Doma „Mladost“ (danas mesto koje Užičani znaju kao Hotel „Turist“) održavane leti omladinske igranke na kojima su svirale užičke bit grupe. Kasnije, u kafanskoj sali su svirali razni orkestri koji su na repertoaru imali narodnjake i problematičnu publiku, pa su ovom mestu zakitili večiti naziv „Svinjski zaliv“. Na drugoj fotografiji je užička Plaža polovinom šezdestih godina kada su održavane omladinske igranke na trasi restorana „Plaža“. Na levoj obali Đetinje se gradi Ferijalni dom.
U vreme šezdesetih i sedamdesetih godina iako je država branila kocku Užicu je kockanje masovno bilo prisutno. I danas je, ali, se kockari uspešno kriju u brojnim kladionicama koje se ne smatraju za kockarnice, mada svi znaju da su baš to. Tada kada je tek naprvljen parkić kod Biblioteke gde su se okupljali derani koji vole da kockaju to mesto dobi naziv koji i dan danas nosi „Kec bar“… Drugo kockarsko najpoznatije mesto bilo je na terasi „Svinjskog zaliva“ koje su kckari zvali „Monte Karlo“. Igrale su se sve kockarske igre ali su dominirale Anjc, Šlaga, Munta. Najmasovnija je bila igra Šlage, koja se igrala svuda od Kec bara, svih užičkih kafana, u holu bioskopa, svim zaklonitijim mestima posebno Velikom parku a sve do gimnaziskog wc-a… Mene lično je svim tim kocarskim igrama naučio školski drug iz gimnazije koga smo zvali „Baceta“, gnijalni matematičar i rođak pekara Šuljage. Ipak ja nisam postao zavisnik kao što nisam od bilo čega drugog. Jednostavno sam želeo da naučim sva pravila kockarskih igara.
Kocka je divna stvar dok s dobija! Kasina nisu postojala u to vreme (jesu u nekim hotelima, ali samo za strance) pa se sve odvijalo po kućama, da ne kažem privatnim kasinima jer se znalo ko drži pikslu u kojoj kući. Poker, ajnc, munte su bile glavne igre. Bio sam samo kibicer. Dok nisam malo bolje pogldao oko sebe i video da onima kojima ne dođe iz dupeta u glavu i ne znaju da stanu, postanu zavisnici. Jednostavno nemaš dovoljan talenat i veštinu za kocku i to je to, to moraš sam da shvatiš. Oni koji zaista umeju plivaju, gore-dole, ali u proseku uvek su pozitivni. Pravi kockari se kockaju u sve – karte, bilijar, šah, šlage, ma bukvalno sve! Sam, jedino sam to možeš da prekineš. Sve je u glavi!
Kocka je retko viteška i poštena. Najčešće nekoliko njih igraju protiv jednog koji se zove cava. Navuku tipa pa ga istapijaju, dobitak se deli. Koliko je ljudi samo došlo u Užice pa ih već na izlazu iz stanice opelješili šibicari! I to je grupna igra, video sam svojim očima. U kockanju i nije problem novac, vec poremećaj impulsa. Ako se kockar povremeno kocka iz zabava i u male sume, nikad se neće iskobeljati iz začaranog kruga, samo će mu biti sve gore.
Meni je ovo ostalo u sećanju sa užičkog “Monte Karla” tj. Sa trase restorana “Plaža”. Glavni junaci su bili Makso sa Carine koji je imao ringišil i takođe Carinjaš Rane Šiptar, kasnije poštar… Rane mu predade crvenu novčanicu iz desne ruke jer je na nju pokazao. Rane otvori šaku leve ruke u kojoj se, takođe zacrvneo zgužvani “konj”. On ukoči pogld na seriskom broju novčanice i poče grozničavo da računa. Reče: “Sve u paru samo dvojka i šestica, samo dvojka i šestica znači 8. Prva i druga cifra su petica i dvojka . Sve ukupno osamnest!”.- Osam!” povika Rane radosno zbog velikog zbira.
U šlagama, tako se zove ova igra, ne računaju se desetice a Ranova je osmica samo za jednu manje od maksimalne devtke koja je obećavala dobitak.
Makso, kao rezignirano, prvo prijavi “bak” (nula u žargonu), ali se onda brecnu i uz širok osmeh saopšti kako je on 9. Rane uze njegovu, a makso Ranovu novčanicu, preuzimajući je napravi nespretan pokret rukom tako da mu iz rukava ispade crvendać. Rana kao da je pogodio grom, a i Maksa. U sekundi Ranu bi jasno kako je skoro redovno gubio u okršaima Šlage sa Maksom. Maso se brzo pribrao i podigao novčanicu koja je momenat pre bila u Ranovoj desnoj ruci…
Scenario je ovako izgledao: Makso, recimo kaže “prve dve” i pokaže na bilo koju ruku. U ruci već drži novčanicu na kojoj prve dve cifre čine zbir 9. Odmah po preuzimanju, novčaica koja je izabrao završavala bi u njegovom rukavu, a ona spremna, sa pobdonosnim zbirom devt, bila je prezntirana. Sve ovo je moglo da se izvede jer je Rane Šiptar odmah o izboru ruke, znatiželjno se bacio naivno na računjanje onoga što je njmu ostalo da je Makso mogao lako neprimetno da promeni novčanice.
– Šta je Makso? Zapita Rane poznatog užičkog tučaroša pred penzijom, više radi reda nego što je očkivao pokajanje.
– Šta, šta šta je? Odbrusi Makso.
– A, taj konj što ti isade? Upita Rane.
– Ne misliš, valjda, da sam mutio? Sad već preteteći uita Makso. Rane iskoristi gužvu na plaži i izgubi se u njoj. Makso nešto promrmlja i nategnu pivo.
