Danas je Užičanka Lidija Obradović, devojački Majstorović međunarodno priznat novinar, istraživač, pisac… Njena uspešna profesionalna karijera traje od 1974. godine i praćena je nagradama za istraživačko novinarstvo, radio drame, knjige i profesionalni angažman. Autor je brojnih ekskluzivnih intervjua, knjiga i specijalnih izdanja iz oblasti kulture i kulturne baštine objavljenih u Srbiji i Kini. Radila je i sarađuje i dalje sa vodećim srpskim časopisima, radio i TV servisima, kao i sa kineskim medijima – Osnivač je i direktor Udruženja “Forum Put Svile” u Beogradu, kao platforme za komunikciju i unapređenje medijske, kulturne i poslovne saradnje između Kine i evropskog regiona.
Te 1972. Lidija je išla u užičku Gimnaziju, znali smo da će Lidija upisati novinarstvo , tada je sarađivala sa omladinskim listom “Maj” koji je reklamiran kao list užičkoga kraja. Ustvari to je bio podlistak užičkih “Vesti” posvećen omladini u kome je bio glavni junak drug Tito i Opštinska konferencija Saveza Socijalističke omladine… Lidijin članak je objavljen pod imenom “Tri dana u vojsci” kao deo iz dnevnika. To je jedan od prvih Lidijinih novinskih članaka i bio je užičanstveno svedočenje o dolasku Tita Užice, koje prenosim u celini:
Tri dana u vojsci (iz dnevnika)
Dan prvi, 6. Maj
U školu dolazim kao i obično, minut pre početka časa. Još ne stižem do svog mesta, a moj drug Ivica Stojanović, bez ikakvog uvoda, saopštava mi da da smo Vera Arsenijević, Vinka Bakić, Gordana Stamatović i ja pozvane u vojsku, u omladinsku četu i da će 8. Maja, na Trgu partizana. Drug Tito izvršiti smotru jedinica teritorijalne odbrane I još mi reče da treba da se javimo Opštinskoj konferenciji Saveza omladine i nestade. Začuđeno zastajem između klupa.
Jedva sačekujem kraj časova, i moje drugarice.
U Opštinskoj konferenciji Saveza omladine dobijamo uniforme. Ima nas dvadesetak devojaka. Pokušavamo pronađemo uniforme koje nam najbolje odgovaraju. Ponekoj to polazi za rukom ali meni nikako. Sve pantalone su mi kratke. Ako dužina slučajno I odgovara širina je takva da u njih može da stane još neko. I da ne bi tetke Milenije, ne bi ništa. Ona mi lepo dovodi uniform u red i od mene stvara pravog vojnika.
Polazimo u Kasarnu. Međusobno se dovoljno ne poznajemo pa idemo u grupama. Naravno, Vera, Goca, Vinka i ja stalno smo zajedno. Skrećemo pogled i gledamo svoj u izlozima. Još ne verujemo da smo to mi. Ne umem da idem u vojničkim krimkama, smešno stoje na mojim nogama.
U kasarnu u Krčagovu stižemo raspoložene, ali to ne traje dugo. U dvorištu je bilo dosta vojnika (pravih). Njihovi izrazi nisu ljubazni. Čude se šta će ovde “mamine maze”. Ali taj hladni rat ne traje dugo.
Pozivaju nas da uzmemo opasače i još nešto, čini mi se da su to fišeklije. Te stvari prvi put vidimo. Nemamo pojma kako se nameštaju. Zamolile smo vojnike da nam pomognu… Tako je led probijen.
Uz smeh počinjemo da prepoznajemo svoje drugove sa ulice, iz škole. Svi u uniformama, pomalo neobični. Primetno su neraspoloženi jer moraju da se šišaju.
Pozivaju nas u stroj. Vinku odvode u drugi vod, a Goca, Vera i ja ostajemo zajedno. Sve nam je pomalo smešno: Moramo da stojimo mirno, da ćutimo, da se ne guramo. Ali kad je vojnik podviknuo – sve je postalo jasno.
Dan drugi, 7. maj
Posle doručka dobili smo oružje. S puškom na ramenu, s kapom na glavi, veoma sam važna.
Odlazimo na vežbu, da ne kažem na trening. Sunce nemilosrdno greje, a komandir komanduje: “Mirno!”, “Na desno ravnajs’!”, “Pušku o desno rame!”, Meni se najviše dopada komanda: “Voljno!” Tada najviše žurimo u obližnji šumarak I izuvamo neudobne cipele, koje nam zadaju najviše muke. Međutim mladići sve podnose na pravi vojnički način, valjda da se ne bi obrukali pred nama. Čini mi se da i nas ipak drži neka težnja da dokažemo svoju ravnopravnost. Uostalom vojska i nije tako teška kako pričaju mladići koji su je odslužili.
Kad su nam rekli da idemo na ručak, učinilo nam se kao da nedelju dana nismo okusili ni koricu hleba-
Posle podne smo se odmorile, a zatim pošle u ambulantu da nam previju nažuljane noge. Doktor mlad, devojaka dosta, a svakoj treba previti obe noge. Zavoj nikako da mu se smiri u rukama.
Oko 20 časova stiže naređenje da pod punom spremom krenemo na Trg partizana, na generalnu probu. Ja, majko! Nedelja je, korzo puno, kako proći ulicom? Do Muzeja nekako, a od Muzeja – nikako. Svi nas gledaju. I prepoznaju, smeju se, a ja gledam u zemlju. Al, zašto da obaram pogled kad treba da idem ponosno, uzdignute glave” Na Trgu pokazujemo šta znamo. Smeha više nema.
Dan treči, 8. Maj
Konačno dočekujemo I taj dan, najlepši dan. Još smo umorni, ali zaboravljamo na to. Drug Tito će uskoro izvršiti smotru. Puni smo neke nejasne strepnje. Osećam I izvesnu nervozu. De ču stajati? Svi žele da budu u prvom redu, ali sreća se osmehuje nama, devojkama. S vojnom muzikom, ponosni, uzdignute glave marširali smo ulicom prepunom sveta. Mene posebno oduševljavaju mališani koji pevaju “Partizan sam tim se dičim…” – dok mi prolazimo. Čini mi se da naši vršnjaci na ulici, koji su nam se do juče smejali, sada žale što nisu među nama.
Trg je veličanstven. Postrojavamo se- Kamere rade, foto-aparati škljocaju. Naša omladinska četa je u centru pažnje.
Odjednom, neko reče: “Evo ga, ide!”
Pala je komanda i svi već posmatramo poznato, drago lice, Tita. On stoji tu, na nekoliko metara od nas,, a sve to ipak još izgleda nestvarno.
Tih nekoliko trenutaka, dok on vrši smotru, dugo traju. Tako mi se bar čini. Posmatraju nas njegove blage oči. Postajem veća, snažnija. Sunce se presijava na Trgu partizana. Ne žalim što su me stezale cipele, što sam se umorila. Doživljavam nešto što neću zaboraviti.
Sve je završeno, smotra je prošla. Odmaramo se u kasarni I prebiramo po uspomenama. Nije bilo lako, ali ako. Tito nas je pozdravio, a to znači da ima poverenje u nas, da nas ceni, da voli omladinu.
U vojničkom krugu sklopili smo nova poznanstva. Tu se možda rodila i neka ljubav. Proveli smo tri teška ali lepa dana.
