Метевиште, топоним из турског Ужица. И данас Ужичани из старијих ужичких породица зову тако део града од Златиборског пута до јазова, који су покретали Зрњову и Драгову воденицу. То је и простор од воденица, данашњег “Бувљака”, па све до старе ливнице некадашњег Фротекса, тј. Ткачнице. Назив је настао од турске речи “мехтевиште” – гробље. Изнад Тешића куће и данас постоје белези, остаци муслиманског гробља. А и воденице су из давнина турскога Ужица, а данас су на њиховим темељима и реновираним просторијама добре ужичке кафане.
Јазови су ископани још у турским врeменима. Два јаза за две воденице ту су и данас. Драгова и Зрњова воденица некад на путу од Међаја, а данас кафане на путу према Плажи. У моје време младости, у вечери смо баш туда, поред Ребине куће, нестајали према скровитим местима ужичке плаже. Љубавни парови који би пролазили стазом између два јаза, звали су то место “Венеција”. Са игранки на Феријалном са изабраницом ишли би у шетњу ужичком Венецијом. Те куће около, па и оне на спрат, баш су изгледале као да су никле из воде, као оне у Венецији, познатом месту где су љубавне романсе доживљавале светске диве.
Тако и наша ужичка Венеција била место где смо дивама наших срца давали романсе. Баш ту, где је некад било Драгово купалиште, а данас кафана “Ловац”, и најстарија кућа у чаршији, сада реновирана кафана са заклонитом баштом “Табана”. Некад смо у хладу жалосних врба љубили прекрасне ужичке девојке, уз неко слатко воће, обично у јазу хлађене недалеко купљене лубенице. Било је то у време када је Нешо Стапарски на вратима воденице написао стихове Радомира Андрића:
„Унео сам сунце
У воденицу
Да мељем ватру
уместо пшеницу.”
