Милутин Пашић, професор и директор ужичке гимназије, рођен је 1927. године у ужичком селу Дријетњу. Основну школу је учио у Мачкату и Дријетњу. Гимназију је завршио у Ужицу, а студије на Филолошком факултету у Београду – група за јужнословенске језике и књижевност, где је и магистрирао, а потом и докторирао, одбранивши тезу “Романи ‘Беспуће’ Вељка М. Милутиновића и ‘Чедомир Илић’ Милутина Ускоковића – предходница српског модерног романа.
У време када сам учио гимназију, почетком седамдесетих година 20. века, био је директор, праведан и поштован. Залагао се за унапређење нивоа наставе. У његово време је извршена је реконструкција гимназијске зграде и отворено је одељење гимназије у Пожези, Ариљу и Ивањици. Као секретар СИЗ усмереног образовања и васпитања ужичког региона, покренуо је изградњу и адаптацију већег броја школских зграда и фискултурних сала у округу. Од 1986. до 1990. био је директор Народног музеја у Ужицу.
Бавио се есејистиком, књижевном критиком и историјом књижевности.
Објавио је књиге: “125 година ужичке гимназије” (1961), “Лирска исповест команданта Луна” (1981), Романи “Беспуће” и “Чедомир Илић” – претходница српског модерног романа (1990), “Књижевност ужичког краја” (1991), “Поетска истина о Кадињачи” (1992), “Аутори и дела” (1995), “Стваралачки немири Вукадина Сретеновића” (1995) и “Лелејска гора” – роман тока свести” (1996)
