Sigurno ne preterujem, jedna od najlepših železničkih trasa na svetu prolazila je kroz Užice, pored Rajskih otoka, Skakavaca, Mokre Gore, dolinama na padinama Tare, Zlatibora, Šargana… Pedeset godina ćirina pruga uskog koloseka, širine 0,76 metra, do 1974. saobraćala je od Beograda do Sarajeva, pa sve do Dubrovnika. Otvarala je Užičanima “Jevropu”, svet, koji je nekim Užičanima bio mali i tih dalekih šezdesetih, sedamdesetih godina 20. veka.
Odrastao sam pored dela ćirine pruge u Omladinskoj ulici, niz Đetinju, kod železničkog mosta, u Begluku, Velikom parku, sve do izvora Biser vode dole uz prugu ispod dela Dovarja prema Krčagovu. Tu u dvorištu nasprem mosta, uz Đetinju, Kolnice, u Međaju, Plaže, brojne tunele sve do Vrutaka dokle se išlo ćirom na uživanje i pecanje uz bistre prelepe Đetinje. Tvorac je bio izdašan kada je davo lepotu kanjonu i dolinama uz Đetinju. Bilo je ćiri bu ćiri ba, neka bude najlepaša mala reka i predivna priroda uz nju. Voleli smo purnjavog ćiru, najviše mesta uz Đetinju i njegovu prugu.
Moja porodica je dosta putovala ćirom, išli smo pedesetih u Beograd kod rodbine, u Arenđelovac preko Lajkovca, kod dede i babe, maminih Savića. U Sarajevo kod tatinih prijatelja. Na more, u prelepi Dubrovnik. Kad sam se osamostalio krajem šezdesetih i postao disko džokej, kasnije muzički urednik u užičkom Klubu omladine, dva puta mesečno sam išao da kupim ploče u Beograd. Pokušaću da opišem taj put ćirom koji je do Beograda nekad trajao zbog čekanja na ukršatnja sa specijalnim vozovima, popravkama pruge zbog odrona i do 10 sati. Nije bilo to teško podneti, putnici u vozu su bili kao neka velika mnogobrojna porodica… Ako bi nekome nešto zafalilo, hrane našlo bi se ono pozanto pečeno pile i kuvana jaja, pića svih vrasta, tableta protiv bolova, cigareta, sve bi se to delilo. Ako je bila velika gužva, sedelo se na smenu. Ćira je bio voz prijateljstva, susreta, ljubavi na prvi pogled, avantura. Bilo je pokvarenjaka i džeparoša, ali su bili retkost.
Kompoziciju bi vukla parna lokomativa zvana popularno Ćiro. Bila su dva direktna voza za Beograd, jedan ujutro, drugi uveče. Ćirina kompozicija je izgledala skromno, ali je imao tri klase. Prva klasa je imala kupee sa plišanim sedištima, Druga klasa je imala sedišta u skaju, a treća klasa obično nije imala kupee, svi putnici bi sedeli na drvenim klupama rađenim od letvi, koje su bile lakirane debelim slojem laka. Obično su bile od svetlog jasenovog drveta u jednom nepodeljenom vagonu.
Na stanice u Begluku pojavio bi se jedan železničar u uniformi koji je nosio neku vrstu čekića na metalnoj šipki, udarao bi njime svaki točak, osluškivao zvuk, kao da je neki vrhunski muzičar, da bi u toj rezonanci poznao da nije točak napukao. A onda bi ćiro pustio dva puta oblak pare da podesi pritisak. Tada bi se pojavio otpravnik u plavoj uniformi sa crvenom šapkom na glavi, on bi dunuo jako u pištaljku i mahnuo palicom i voz bi krenuo za Beograd, tako i ja u njemu u drugoj skajanoj klasi…
Kad bih stigao na železničku stanicu u BG, uvek zadivljen njenim izgledom i onim satom na glavnom ulazu, poprečio bih Balkanskom do ulice Kneza Mihaila, u kome su bili komisioni, gde bih kupio farmerke ili nešto drugo od Levisa, ploče sa popularnim rok hitovima. Zatim bi išao do američke čitaonice da kupim muzičke novine, a i tu su prodavli ploče. Tu blizu je bio ekspres restoran “Zagreb”, gde bih ručao. Zatim bih išao u Makedonsku ulicu u Jugoton i PGP, da potražim našu muziku i licencna izdanja. Nekada bih se sputio kada mi ostane više vremena do Skadarlije i omiljene mi kafane “Kod dva Jelena”, popio kafu, i još ponešto. Obično u kasno popodne u staničnoj samousluzi kupio bih jednu flašu albanskog konjaka, koji je u to vreme bio jeftin, a dobar kao francuski. Taj konjak je bio moja tajna da što pre stignem u Užice. Kad se upoznam sa saputnicima u kupeu, otvorio bih konjak i paklo luksuznih cigareta, uz priču ponekad i pesmu mnogo brže bih stizao u Užice. Sutradan bi obično bila subota i subotnja groznica u jedinoj užikoj diskoteci OK. Rekao bih: “Radnička, školska, pored školska i predškolska omladino, dobrodošli u diskoteku omladinskog kluba” i uz najnovije svetske hitove počela bi igranka groznice subotnje večeri.
Jednoga tužnoga dana otpravnik je dao znak za polazak, “ćira je krenuo na svoj poslenji put, na njegovim vagonima moglo se pročitati ispisano kredom “Doviđenja dobri naš ćiro”, “Dobar si bio”, “Ništa te neće zameniti”, “Dobro si nas služio”, kada je krenuo nekima su potekle suze… Užice bez ćire nikada više nije bilo isto, kao da je sa njim otišla neka zajednička dobrota. Uz njegovu prugu je poljoprivreda bila veoma razvijena, zlatiborski seljaci su donosili u Užice, ali i u Sarajevo i Beograd beli mrs, suhomesnate proizvode, rakiju i mnogo toga još. Uz prugu je bilo dosta voćnjaka , jer kada je ćirina parna lokomotiva išla pored tih voćnjaka, njen dim je štitio krošnje od velike zime. Voćari su ukapirali tu prednost i voćnjake sadili uz prugu.
Uz ćirinu prugu skoro svaka železnička stanica je imala lipu, pod kojom su se okupljali stanovnici u dogovoreno vreme, dolazili i pušili, pričali priče. Po prolasku vozova nameštali su satove, prolasci vozova obeležavali su ritam života, koji je bio dosta spor i opušten.
