Mladalačka priča gospođe Ane

59

Prvi talas iseljavanja iz sela počeo je pedesetih godina 20 veka. Ljudi su odlazili u Užice i zapošljavali se u industriji koja je rasla. Prodavali su zemlju onima, koji su ostajali. Zatim, došlo je vreme kad više nije bilo nikoga, kome je zemlja mogla da se proda. Ljudi su i dalje odlazili, zemlja njihova ostajala je u selu.

Titovo Užice pedesetih godina bilo je gradić belih kuća sa brojnim podstanarima iz okolnih sela, drvenim tarabama, povećim dvorištima većinom u cveću. Tu su: saksije s bosiljkom, muškatlama, hortenzijama, georginama, stablima sa voćem i obaveznom klupom ispod, sa psom, mačkama, raznom živinom i decom koja trčkaraju okolo. Vodovod je tek stigao u dvorišta, u svakom je bila po jedna česma, vodovodna cev sa slavinom a pored nje obavezno limeno korito u kome su i najlepše užičke dame prale svoj veš uz tajne i čežljive muške poglede.

Gospođa Ana je krajem pedesetih godina mlada dama užička lepotica, živela u kući sa prolazom i dvorištem koje se spušta do korita Đetinje, blizu tadašnjeg Drvenog mosta kod benzinske pumpe u Omladinskoj ulici. Danas Ana živi u Čikagu… Jedno popodne prala je veš pored česme u dvorišti kada je naišao u svojoj svakodnevnoj šetnji Ilija Lazić i pozdravio je. Nije primetila kada je fotografisao. Sutra veče na korzou dobila je od majsora fotografa koverat sa fotografijom.

Rekla mi je da bi je obradovalo da ova fotografija nađe svoje mesto na našem užičanstvenom portalu koji redovno prati i poslala Mejlom fotografiju. I evo, od priče sa gospođom Anom telefonom, ukrašena njenom spontanom fotografijom ova crtica izlazi u javnost.