“Одјутрило, летње сунце скупља росу на мојој рибаркабаници и пријатно греје тело и рибарску моју душу. Очекујем још који трзај кркуше и пастрмке пре него звезда упече. и… Не да је трзај, него хоће риба штап да однесе. Подигох штап и дадох меку контрицу, а слатка струја пројури од пете па целим телом до врха прстију шаке којом пажљиво подешавам позицију штапа. Извесно је да имам тешку рибу на удици. Пажљиво је водим кроз воду на ваљано затегнутој струни. Поштујем њено нећкање и попуштам јој струну кад се опире… Волим рибу као да је девојка. Ђетиња је бистра, расипа одблесак сунчеве светлости, а моја риба никако да се покаже из модре, скоро мрачне сени велике стене и дубока вира… Бавим се лепотом замарања велике рибе. Пастрмка затеже, али лагано, лагано је водим према својој обали. Приведох је обали, кротку и уморну, угледни примерак наше реке би тежак целих килограм и седамсто грама. Био је то улов за памћење, али понајпре радост тренутка.” Александар Лале Милосављевићећ
