Od najranijeg detinjstva dar koji sam najviše voleo bila je čokolada. To je dar koji uvek iznenadi i obraduje I decu i odrasle. Dar ljubavi, pažnje i prijateljstva. Budi opuštanje, osećaj udobnosti i radosti. Kada dobijete čokoladu od nekog koga privlačite, to je znak da želi početak. Čokolada je lek u slučaju da smo neraspoloženi, otklanja neraspoloženje i vraća energiju. Moja omiljena je danas “Najlepše želje” iz čijeg imena se sve to može naslutiti.
Većina Užičana misli da je čokolada loša po zdravlje, ali nije tako, čokolade koje sadrže 70 posto kakaoa, podstiču mozak i kardiovaskularni system povećavajući protok krvi i smanjujući upale. Takođe, utiču na pamćenje, raspoloženje i stres jer čokolada sadrži supstancu koja povoljno utiče na naš mozak i luči „hormon sreće“. U mom iskustvu čokolada najbolje ide uz ljubav, čokolada može ubrzati otkucaj srca kao ljubljenje i veoma je veliko zadovoljstvo poklanjati ih dragim ljudima.
Prvi put sam probao čokoladu u trećoj godini života, bila je to čokolada koja se zove “Galeb”. Kupila mi je moja tetka Dana koja je često išla na teren pa mi je u povratku kupila tu prelepu čokoladu u plavom omotu sa galebom raširenih krila. Posle mog oduševljenja kada se god vraćala sa terene iz tašne je vadila tu čokoladi i uz maženje mi je davala. Kasnije sam saznao da je proizvođač moje omiljene čokolade nastao od male privatne radionice osnovane 1917. godine, porodice Ruff, Pionir je prešao put nacionalizacije i pod ovim nazivom pojavljuje se od 1946. godine. Proizvodi koji se i danas nalaze u asortimanu Pionira, a čija je proizvodnja počela 20-ih i 30-ih godina prošlog veka su Menthol i Negro bombone, kao i Galeb čokolada koja se pojavila 30-ih godina. 20. Veka
Moje omiljene čokoladice su se zvale “Životinjsko carstvo” čije sličice su sakupljale mnogo užičke dece, to je mala, tanka tabla sa utisnutim znakom “Kraš”, koja se topi u ustima. Onda se gledalo koja je životinja na slici, menjali se duplikati. Životinje su bile nacrtane, pamtim helodermu, otrovnog guštera iz Meksika, mandrila crvene zadnjice, flaminga pod punim mesecom, vampira iz šuma srednje Amerike koji “napada ptice i sisare, pa i čoveka na spavanju i pije im krv”. Mislim da sam od svih čokolada najviše pojeo tih malenih sa sličicama životinjskog carstva jer je sakupljanje 250 sličica za album potrajalo nekoliko decenija. Taj album je kasnije volela da lista moja malena ćerka Maja I tako se upoznala sa mnoštvom životinja… I ona je volela te čokoladice koje su mi ulepšale detinjstvo ranu mladost. Neznam im broja koliko sam ih kupio u prodavnici “Istri” koja je bila levo od Bloka C tu na Glavnoj ulici.
I u ovom čokoladnom pripovedanja ispričaću vam zaboravljenu priču o prvoj čokoladi u Srbiji koja nema neke istorijske veze sa starim Užicem osim kao i u prvom delu price, što su “Olgu” užička deca obožavala a stariji obično u tajnosti u njoj uživali. Za nastanak prve Jugoslovenske “Olga” čokolade koja je dobila ime po knjeginji Olgi zaslužna je porodica Koste Šonde koja je otvorila fabriku slatkiša, keksa i leda na uglu ulica Cara Uroša i Solunske
Niko se više ne seća čokolade „olga”, I retko ko zna da je to ime prve čokolade proizvedene u Srbiji. Da je najbolja, tvrdili su mnogi, a najglasnije beogradska deca koja prvih godina 20. veka nisu imala veliki izbor slatkiša. Za ta prvu srpsku čokoladu se čulo daleko van prostora Kraljevine Jugoslavije. I tako, Industrijalac i trgovac Kosta Šonda je na donjem Dorćolu 1902. godine osnovao fabriku čokolade, kakaoa, leda i keksa. Na tom mestu sada je hotel. Drevno zdanje iz kojeg su u dućane stizale poslastice delimično će se obnoviti i postati deo hotelske zgrade. Iz male radionice bombona 1905. izrasla je velika fabrika. Na uglu ulica Cara Uroša i Solunske Dorćolci nameravaju da osmisle prvo beogradsko slatko ćoše.
Kosta Šonda, kako stoji u starim zapisima, bio je tih komšija. Viđali su ga na pragu dućana, nedaleko od tadašnjeg Trgovačkog suda, kako stoji i mirno posmatra prolaznike, sa brojanicama od ćilibara u rukama. Fabriku čokolade podigao je na Jaliji. Pogoni su radili punom parom i iz njih se širio glas o dobrom poslovanju. Porodična priča o majstorima čokolade počinje u drugoj polovini 19. veka kada su braća Nikola i Konstantin Šonda rešili da se iz grčkog sela Klisure dosele u Beograd, koji je tada od orijentalnog postajao zapadnoevropski grad. Bili su trgovci – Nikola je držao bakaluk na Zereku, ćošku današnjih ulica Uzun Mirkove i Kralja Petra, a Kosta radnju u Dubrovačkoj. Uz besprekornu poslovnost i osećaj za inovaciju,
Kosta je smislio i specijalitete za posluženje – prodavao je čokoladne poslastice i praline. A još tada se dosetio da bi kafa sa ukusom mogla da privuče veliku pažnju. I jeste, kod domaćica kojima je sugerisao da u kafu dodaju po kašičicu kakaoa.
Osnivač fabrike posle nekoliko godina pogone je prepustio sinovima.
Najstariji Mihajlo imao je najviše preduzetničke snage i 1910. godine, kada je Kosta umro, proširio je halu u kojoj je radilo 35 radnika. O beogradskoj čokoladi pričalo se kao najboljoj dok je proizvodnjom upravljao Mihajlo, a sarađivao sa tehničkim direktorom, Nemcem Konradom Tajsenom. Šonda je svoje poslastice prikazivao na izložbama širom Evrope – u Parizu, Rimu, Londonu, Bordou… Zarada je postajala sve veća i donela mu pravo bogatstvo. Mihajlo je bio bogataš, ali je pokazivao sklonost ka dobrotvornim akcijama, pomagao je dom starih ljudi i na mnogo načina podržavao siromašne. Zahvaljujući njemu, Beograđani su u isto vreme kad i Parižani gledali najnovije filmove u bioskopu „Koloseum” koji je podigao na Terazijama. Inspirisan sve većim interesovanjem za fudbal, osmislio je da u omotu čokolada budu sličice fudbalera, a štampao je i prodavao album, kao što je njegov otac u Šonda čokoladi objavljivao sličice iz Prvog svtskog rata on je bio prvi koji je objavljivao sličice fudbalera.
„Poznata domaća fabrika čokolade K. M. Šonda predala je Jugoslovenskom nogometnom savezu vrlo lep ukusno izrađen pehar od čistog srebra. Ovaj pehar dobiće onaj futbalski klub koji u ovogodišnjem takmičenju za državno prvenstvo osvoji titulu prvaka. Pehar ostaje pobedniku u trajno vlasništvo, a predaće se na terenu odmah posle druge faze finalne utakmice”, izvestila je Politika 8. septembra 1932. godine.
Krah fabrike dogodio se početkom Drugog svetskog rata. Posle gotovo 40 godina rada znatno je oštećena u aprilskom bombardovanju 1941. Mihajlo je poginuo 1944. kada je bomba pala na njegovu porodičnu kuću. Mihajlov sin Konstantin posle oslobođenja radio je kao ekspert Ministarstva industrije i prehrane, a zaslužan je za podizanje mnogih jugoslovenskih fabrika slatkiša kao što su „Takovo” i „Evropa”.Imovina familije Šonda nacionalizovana je i danas u Beogradu nema potomaka ove ugledne porodice.
