О првим поп оркестрима, игранкама, доласку рокенрола, дискотекама у граду поред Ђетиње (трећи део)

1951
На "Феријалном" се плесао твист и рокенрол
На “Феријалном” се плесао твист и рокенрол

Први звуци нове музике у Југославији, песме Елвиса Преслија, Фетса Домина и Пола Енке, пратили су вожње у италијанским луна-парковима који су гостовали у великим градовима. Тако се у Ужицу први пут рокерол чуо на “италијанском рингишпилу” на вашеришту, на десној обали Ђетиње при крају педесетих година 20. века. Почетком шездесетих година појавио се плес твист. У Ужицу су га први засвирали Броле и његове “Ере”. Твист је био у то време невероватно популаран и он је уствари прошверцовао рокенрол на друштвено прихваћене омладинске забаве – игранке. Био је мекша варијанта рокенрола и постао је део репертоара тада највеће југословенске звезде Ђорђа Маријановића. Твист је заправо био сигнал, као и џез нешто раније, да није све што долази са Запада апсолутно неприхватљиво. Овај плес био је заступљен и на репертоару првог српског рокера, који је нову музику увео у плесне дворане и на омладинске игранке, био је то Миле Лојпур. Лојпур је педесетих година био секретар у Филмском граду на Кошутњаку и ту је први пут видео пројекције филмова са Елвисом Преслијем. Одмах је био фасциниран његовим наступом, начином певања, чувеним плесом са савијеним коленима и покретима куковима. Скинуо је његове фазоне и постао прави хит. У Ужицу су га многи на игранкама имитирали. Али та бајковита епизода није дуго потрајала. Лојпур је до половине шездесетих година пао у заборав, а његово место заузели су неки нови ВИС-ови. Тада су их звали “електричари”. Били су то први прави рокенрол бендови у Југославији. Шездесетих година цветала су нова места за игранке. У Ужицу се рокенрол играо у холу друштвеног дома, на спрату Градске каване, у салама и на тераси Феријалног дома на плажи и наравно на средњошкоским игранкама у Гиназији, Учитељској…

Стециште ужичких боема и "господе", кафана Хотела "Златибор"
Стециште ужичких боема и “господе”, кафана Хотела “Златибор”

Девојке у балетанкама, широким сукњама са уштирканим жипонима, тесним блузама и фризурама“коњски реп“ изгледале су лепршаво, прекасно и заводљиво, па је њихова лепота и шарм обавезивала и другу мушку страну да брине о свом изгледу да би били примећени. Мушка фризура у моди тих година најчешћа је била тарзанка са мало дужим зулуфима и обавезном ћубом на челу, панталоне уске назване „фрула“. А нешто касније и траперице уз стидљиво пробијање шимика са високим потпетицама. Провера да ли су успели да се наметну и буду запажени, догађала се једном, а ретко кад два пута у току вечери, када музика најави да „даме бирају“. Тада се са сигурношћу знало „ко се коме допада“ и то је био знак да се рађа нека нова љубав; понекад права, али и она права коју је требало неговати и чувати да би се што дуже одржала, веома често и до краја живота.

Доња сала ужичког Феријалног дома лета 1966: „Примећује се различитост у одећи младића. Младићи у Фармерицама у рокенрол маниру су се сусрели са младићима у ’пристојним’ оделима. Фризуре су „а ла Битлси“. Наравно, девојке су пристојне, жипони, звонасте сукње, уске блузице, балетанке већина са коњским реповима помешане са класично обученим девојкама у уским костимима са фризурама. Осам је сати. Зачу се туш, дрека, вриштање…И тако је почео плес. Неко је приметио да се у сали одржава „чајанка“. Сви се тресу. Идоли са гитарама и млади парови. Најватреније присталице ове музике седели су испред подијума. Само су покаткад вриштањем са „је-је-је…“ пратили мелодију. Игра се дивљи рокенрол.“ Овако је на половини шездесетих година новинар Вечерњих новости пренео атмосферу из ужичког „Шизилишта“ и вест да је и младе Ужичане захватила ’битлсоманија’.

Ресторан "Плажа" омиљен ресторан са музиком Ужичана шездесетих и седамдесетих
Ресторан “Плажа” омиљен ресторан са музиком Ужичана шездесетих и седамдесетих

Затим су дошле дискотеке, темпо живота се све више убрзавао, много тога се мењало у забави за младе. У односу на игранке ранијих генерација, па и оних док сам ја био ди џеј, данашње ми делују отуђено. У неком мраку или неподношљивој светлости ласера, јаких рефлектора озвучења од неколико хиљада вати, без речи, без, додира у бесконачном понављања ритма исеченог разним парајућим звучним ефектима уз употребу лаких дрога, пића од који бежи сан или у лудилу алкохолних пића.

Педесетих и шездесетих година прави боемски ресторан је била кафана Хотела “Златибор”, на месту где је данашњи блок “Златибор”. Ту су на музику долазили они прави господски Ужичани. Био је ту и клавир, који је на сцени доминирао окружен хармоником, бубњевима, контрабасом. Ту је Јеленко Веселиновић свирао хармонику, па чувени ужички виолиниста Раде Јазавац, Милан Николић за клавиром, једна прелепа певачица Лидија, која је 2005. живела у Сарајеву, затим позната изузетна певачица Ана Николић са Царине и много мање познатих врсних певача. Ту су гости могли да чују и звуке класичне и озбиљне музике. Недељом од 11 до 2 поподне свирала се озбиљна музика, евергрин и староградске песме. Тада “народњаци” нису свирани.

Први ужички професионални диско џокеј Предраг Ковачевић Ковач
Први ужички професионални диско џокеј Предраг Ковачевић Ковач

Ресторан на Плажи је отворен 1964. године, на инсистирање Воја Бојовића. Отворен је као рибљи ресторан, уствари била је то повелика кафана која се звала “Плажа”. Касније, када је започела ера новокопоноване музике, Ужичани ће је прекрстити у “Крмећак”. Бубњар Црни је обично свирао са оркестрима са стране на препоруку ужичких угоститеља. Тих година је “Плажа” већ била пуна гостију у 19. часова, није могло да се нађе слободно место, а свирало се све до пола један, док је музика на феријалном свирала до поноћи. Музика је лети свирала баш на самом улазу. Био је ту и подијум за музику. Са стране преко јаза је био отворени објекат где се спремао пасуљ, купус, радио је роштиљ све време. “Сви Ужичани, почев од боема и оних најугледнијих, долазили су до “Плаже”. “Било је весело и незаборавно”.

Прве игранке на којима се пуштала музика са плоча су биле у ужичкој Учитељској школи педесетих година 20. века. Водили су их Добривоје Антонијевић Доца и Раде Јовановић, касније један од најпознатијих српских афористичара. Такве игранке су одржаване током педесетих и у башти биоскопа „Златибор“, у Дому железничара на Беглуку.

У једном од првих ужичких кафића "Топ": Фоце, Бели Зуна, Мапет
У једном од првих ужичких кафића “Топ”: Фоце, Бели Зуна, Мапет

Први простор у коме су одржавани први припремљени програми са носача звука који је нодио епитет „дискотека“ се догодио у великој Сали Дома ЈНА 1969. године. Припремали су га Предраг Ковачевић и Драган Перовић зв. Реј. Године 1973. касније отворен је у подрумској просторији ужичког позоришта Омладински клуб и при њему дискотека „ОК“. У ди џеј кабини, коју је направио Свето Вуковић, а са профсионалном опремом опремила Ваљаоница бакра, музику са плоча су емитовали Никола Суботић и Бокољуб Васиљевић звани Мико Вештица. Од 1974. у дискотеци ОК програм припрема и води први професионални диско џокеј Предраг Ковачевић Ковач. Поред рада у дискотеци водио је радијске емисије, писао музичке колумне, а 1986. У „Политикином“ листу „Рок“ објавио подлистак „Корени YУ рока“ који је објављен у 100 000 примерака на подручју целе Југославије.

Године 1995. у Вишеградској улици почела је са радом дискотека „Би бап“ и радила до 2008. Дискотека „Хаус“ је радила до 1996. године. Једно време са том дискотеком радио је познати ужички рок музичар Срђан Миливојевић Сикац. Дискотека је била у простору ресторана „Плажа“, на десној обали Ђетиње. Током прве две деценије 20. века најпосећеније дискотеке у Ужицу су „Контра“ (Клуб 208), „Гаража“, „Скала“ и „Фејс“. У последњој деценији у већим кафићима ангажовани су стални ди-џејеви, повремено се организују гостовања професионалаца из Србије или из иностранства.