О првим поп оркестрима, игранкама, доласку рокенрола, дискотекама у граду поред Ђетиње (други део)

1850

Оно што се не може оспорити првим пионирима YU рокенрола јесте безгранични ентузијазам, енергија и убеђења, која су се додиривала са фантастичном приврженошћу нечему што је много више од нове музичко – плесне форме. Ослањање првих YU извођача на рокенрол сензибилитете попут Карла Метикоша, алијас Мат Колинса и Милета Лојпура, а њих на џез, је сасвим природна. Не само због тога што су YУ џезери трасирали пут афирмације новог правца поп музике из таме андерграунда до рефлектора плесних дворана, већ због повезаности ова два музичка идиома.

Ужички млади плешу у лето 1956.
Ужички млади плешу у лето 1956.

Када се појавио рокенрол у капиталистичким земљама, велики део те сцене је укроћен и уведен у главне токове уз помоћ музичке индустрије и огромног новца. Ипак, никада до краја, ма како моћна била та индустрија, рокенрол хероји и бунтовници на Западу нису искорењени. У Југославији створена је сасвим другачија слика, која је у Титовој Југославији, за разлику од бунтовног на западу, усмерена веома брзо на радне акције и није имао политички бунт. Касније су шок изазвале дуге косе, које су повезиване са четницима, а музика је названа “урлаторска”. Ипак, Рок музика, заједно са “чупавцима”, уклопљена је у иконографију омладинских акција, забава у домовима културе и слетова. “Шедоуси”, “Срчерси” и Бил Хејли свирали су се на прославама Дана младости, а Apache је без икаквих проблема ишла уз “Хеј хај бригаде”.

Најмање десет година је прошло од момента када су рокенрол чули градски комитети, омладински одбори и слични, па престали да рокере називају “урлаторима”, њихове игранке “шизилиштима”, да их пореде са уличним бандама, да се лицемерно плаше за јавни морал и ред и мир. Као и било која новина са запада, ни ова није била прихваћена без отпора. Све док и Јосип Броз Тито није почео да “електричаре” слуша на сопственом рођендану. После тога се, што се тиче рок музике, све променило. Како се то догодило?

За Тита се може рећи да је био прва поп-икона Југославије, где је увео гламур и шоу-бизнис. Био звезда пар-екселанс, чак је и Бреговић учио од њега. Не само што је Бреговић био Тито YU рок музике, већ је и Тито био Бреговић југословенске политике. Броз није био звезда локалног ранга. Ако га упоредимо с највећим рок звездама можемо закључити да га је окруживала мистерија достојна Пола Макартнија. Као што се причало за Битлса Пола да је прерано умро и да га је наследио двојник, исто је важило и за Јосипа Броза. Као и Мик Џегер и Тито је знао да на дугачку каријеру може да рачуна само ако обнавља публику и увек има младе фанове. Зато је он своје рођендане, који су датуми који сведоче процесу старења, прогласио Даном младости и на њима је сваке године регенерисао младу публику. Лакше му је било него Џегеру, да регрутује младу публику. За разлику од Бруса Спрингстина који је снимио антологијски албум ‘Ривер’, Тито је снимио филмове о биткама на рекама, Сутјесци и Неретви, то је био већи успех. Мислим да после ове паралеле између Броза и највећих светских рок старова, можемо да разумемо зато је Титу доста тога опроштено.

Намеће се питање се односа самог Броза према рокенролу. Блиски сусрет маршала и маршалових појачала догодио се када су се у њих укључили чланови Бијелог дугмета, забављајући Тита на једној прослави рођендана, а може битити и на дочеку Нове године. Ипак Тито, иако је прихватио рокенрол, никад се није о њему изјаснио, али га је на неки начин симпатисао, иако је рокере називао “урлаторима”. Није могуће да је неко звао Бијело дугме да свира Титу, а да га није питао. Требала му је млада публика коју је “Дугме”масовно окупљало и зато се прилагођавао овој омладинској култури. Сећам се да су само Тито и Бебек могли да подигну руку и да сви устану, а кад спусте руку сви да седну. Тако нешто је режим морао да држи на оку. Тадашњи политички естаблишмент није могао да укине Бјело дугме, јер је било YU симбол, али није могао да пусти Бреговића и екипу да се превише осили. Из тог разлога је бубњар Ипе Ивандић страдао прво ментално, а после и животно. Уз Дугме и Лепа Брена је била такође YU симбол, али за разлику od we, Бјело дугме се симболично гаси кад и Југославија.

ВИС Ере, најзначајнија постава: Броле, Боре, Мендо, певач Владе Мршевић
ВИС Ере, најзначајнија постава: Броле, Боре, Мендо, певач Владе Мршевић

Вратимо се хронологији ужичке омладинске сцене. У згради Гимназије најпре су се игранке организовале у малој фискултурној сали, касније у великој свечаној сали на спрату. Биле су веома популарне и посећене, толико да су отварана преградна врата од две бочне учионице како би могли да уђу сви заинтересовани. Савременици су ми причали да су на вратима стајали послужитељи Ристан и Вељко, или неки тадашњи омладински руководилац, који су цепали карте и одржавали ред. У Гимназији гардероба није била посебан услов за улазак у салу, али се бринуло о личном изгледу, јер се већ ту стицао рејтинг који је касније у животу доста значио.

Капути и мантили су се качили на прозоре, ако није било места на неколико чивилука у угловима сале или „трпали“ на школске клупе постављене за ту намену. Никада се није десило да се не пронађе свој капут на тој гомили или да буде замењен или да се не пронађе шал, рукавице или капа. Касније су импровизоване гардеробе „држали“ сиромашнији ђаци, али је остала навика, па су прозори скоро увек били окићени капутима.

Те средњошколске игранке почињале су око 19 сати а завршавале најкасније до 22. Гужва у Сали је била пожељна, јер се могла окривити за сударање у игри или неспретно „чепање“ партнера, а било је лепо у тој тескоби чути и осетити откуцаје срца онога кога сте изабрали или ко је вас изабрао. Музика без озвучења, најчешће хармоника, гитара и бубањ, били су довољни, а када им се касније придружила труба, кларинет или саксофон, то је већ био луксуз. Тешко су се моји некадашњи саговорници са те временске дистанце после 40 година сетили свих из тих50-тих година који су улепшавали живот ужичке младежи по игранкама и приредбама. Ипак су остали незаборавни: Броћић, Кораћ, Ацо Модел, Бране Веснић, Владе Кремић, Црни, Гајо Поповић, Мошо Кумрић, Таћи, Бато Јездић, Срећко Николић, Стево Зарић, Јуре, Баћа, као и певачи, Лела Ристић, сестре Бојана и Светлана Бабић, Војо Вељаш, Дуле Бујић, Аника, Рада Бурлић, Владе Мршевић, Рајко Ђурић, Ђура Певач. Успешно су их заменили неки „нови клинци“ али су донели дах новог времена означавајући промене које су биле неминовне.

На тим игранкама посебно су се груписали младићи а посебно девојке, па кад музика почне прве акорде почиње „бирање“, а кад се има среће стигне се до жељене особе, па још ако се жеље подударе задовољство је обострано.

Нажалост, нису се увек жеље поклапале, па су оне одважније незадовољне избором, предузимајући ризик давале „корпу“ због које су могли „зараити шамар који је после данима био тема разговора, а понекад због повређене сујете и повод туче за одбарану части. Музика са инпровизованог подијума свирала је разноврстан репертоар најчешће „скинут“ са таласа Радио Луксембурга, који је у ноћним сатима емитовао светске хитове. Било је на тим ужичким игранкама игара из свих поднебља, румбе, самбе, ча-ча.ча, аргентинског танга, буги вугија, чарстона, енглиш валцера као и оног правог валцера… Касније твиста, рокен рола и других игара тадашњих светских трендова.

Титу је била потребно стално обнављање обожавања младих
Титу је била потребно стално обнављање обожавања младих

Нису сви били вични свим играма, па су чекали „ону своју“, а прави танц мајстори су се шепурили јер су били на цени. Доласком студената и осталих повећавао се број правих играча, који су често показивали своје играчке вештине на средини сале окружени погледима и дивљењем оних мање спретних.

Како изабрати најбоље међу њима? Моји саговорници кроз протекле године су се сложили у својим сећањима да се могу издвојити: Чедо Лецовац, Мејо, Дуле и Момо Јоваш, Мишо Зека, Жабац, Стевка, Раде Пуф, Неђо Јованетић, Томо Мускетар… А кад су им биле партнерке Лија или Љиља Шиз, онда је то био прави спектакл. На играчким вештинама позавидели би им и најбољи светски денсери.

Игранке у Дому ЈНА биле су нешто мирније али је и тамо било оних који су изазивали дивљење као Мијо и Мања Чорбић, Ацо и Лела Мајсторовић , Бато Сода и Беба. Игранке у летњим месецима одржавале су се игранке на отвореном простору. Најчешће у дворишту Гимназије, башти биоскопа, тераси у Великом парку, башти Дома ЈНА. У топлим летњим вечерима било је пријатно наћи се на неком од тих места.