Redki su Užičani koji nisu poznavali pukovnika Panteliju Pantu Zubaca. Bio je to poseban čovek i oficir vesele ćudi i nekonvencijalnog ponašanja, što je bila retkost među oficirima JNA. Svoju veselu ćud i spremnost za šalu nije suzbijao ni u vreme kada je bio lični Titov pratilac, ni kad su pred njim stajali oni od čije senke su mnogi drhtali.
U restoranu Doma JNA Panto je najčešće svraćao sa svojim dobrim prijateljem oficirom Zumberom. Nekoliko puta sam imao priliku da budem za njihovim stolom. Panto me je poznavao sa nekih užičkih druđenja u Omladinskom klubu diskoteci koja je bio u zgradi Narodnog pozorišta. Voleo je muziku, da pleše okretne igre sa najlepšim užičkim gospođama pa i gospođicama, a ja tu muzički urednik sam umeo da odaberem muziku koju je voleo. Isticao se svojom duhovitošću i boemlukom. Prijatelj Zumber koji ga je najbolje poznavao je jednom prilikom rekao: “Panto bi još uspešniju karijeru da suviše nevoli život”.
Ostao je u sećanju hiljadama vojnika i starešina kojima je rukovodio, pa i nas Užičana sa kojma je život provodio kao osoba koja je umela da nađe pravi pristup ljudima. Iako je penzonisan u činu pukovnika većina Užičana ga je oslovljavala sa “generale”, što je najbolje govorilo o njegovom autoritetu koji u Užicu zaista nimalo nije lako steći.
Zapantili smo ga kao stasitog veseljaka sa prepoznatljivim štucovanim brkovima u stilu Erola Flina, specifične naravi I markatne pojave. Kao popularnog, komandanta garnizona, vrsnog igrača koji je izvodio sa svojom Jelenom prave igračke bravure. Boema koji sipa viceve, sticajem okolnosti glumca u filmu “Užičkj republika”, kao iskrenog patriotu i hrabrog čoveka.
Bio je simpatizer tadašnje tek otvorene TV5 Užice. Bili smo dogovorili i serijal u kome bi prepričavao svoje zgode i nezgode. A onda se isprečila njegova bolest koja nas je u tome omela i te 1996. odnela još jednu užičku legendu.
Nešto sam iz njegovog života stigao da zapišem i na osnovu toga mogu da kažem da ga je nekadašnji životni vihor još od ranog detinjstva i onog rata gde se pred ubilačkom rukom kosmetskih balista spasao preko gudura hercegovine u izbeglištvo u ravnice Vojvodine prilikom kolonizacije. Da je tokom oficirske karijere u svakom mestu gde je službovao ostavio nezbrisiv trag.
Njegova anegdota o plesu sa Jovankom, navodno kidnapovanje Rakovićevog kučeta… Pripovedanja o nezgodama prilikom snimanja “Užičke republike”, pa duela sa Ljubičićem oko toga ko je bolji pedagog su nas uveseljavale.
Iako je patio zbog raspada Jugoslavije Panto Zubac je uspeva da uveseli svoju okolinu sa drugom užičkom legendom svojim prijateljem, nekadašnjim užičkim golgeterom Raškinom sa svojim takmičenjem u “ko duže priča viceve”. Pukovnik Panto Zubac je iskreno voleo Užice ii druženje sa Užičanima.
