Kako su Užičani tražili Đavola na Zabučju

17

Jedna od staza, kojom se prolazilo kroz Veliki park, ponosno je vijugala do jednog malog platoa koji se nadnosio nad rekom. Užičani to mesto nazivaju „Đavoljom stenom“.

Kako je Đavolja stena dobila ime nikada niko nije umeo da mi objasni, ipak, mislim da su joj dale ime generacije užičkih majki koje znajući da su im sinovi bili gore na stenama stalno pitale: „Pa kog đavola gore traže“. Mislim da je veoma verovatno da iz njihovog takvog čuđenja potiče naziv „Đavolja stena“.

Sa tog užičkog vidikovca gde su generacije Užičana „tražili Đavola“ pogledom se može obuhvatiti skoro celo Užice sa Krčagovom. Mogle su se pratiti fudbalske utakmice na stadionu kod i bivša železnička stanica. Moja generacija klinaca sa keja na „Lipi“ smo voleli da odemo do parčića sa voskokom kod stanice i odatle smo išli da dočekamo i ispraćamo vozove. Najviše nam se dopadalo kad izbaci „ćira“ izbaci guste klobuke dima, izlazeči iz stanice gotovo nas prljeći svojim vrelim „dahom“ Ispraćali smo i Đetinju koja je neprestano brzajući napuštala ravnicu u Adi. Tu smo se družili sa prirodom i pticama koje su nam poletale ispred očiju.

Patrijahalno Užice ispod Đavolje stene gde su Užičani tražili đavola
Patrijahalno Užice ispod Đavolje stene gde su Užičani tražili đavola

Sa Đavolje stene kao sa nekoga kasteluma rimske vojske moglo sve nadzirati. Kao na dlanu, videlo ko sa kim ulazi u park, i to iz svih pravaca i kamo odlazi. Dolazilo se najčešće iz Čikirizovine ili Rajićevine i takođe niže, do reke. Odatle se imao dobar pregled na okolna brda koja prstenasto opkružuju grad. Gotovo ispred nosa bilo je Dovarje, pa gradsko groblje. Sama Đetinja i brana bile su neposredno ispod, pa se činilo da se može bes problema bućnuti u nju. A kada bi kamenom pokušali dobaciti do nje, ispadalo je da je to polazilo za rukom onima koji su bili najači i najveštiji, ali i to ako pronađu najpogodniju „pljosku“.

Tu na ravnici Velikog Parka, pre nego se krene gore u stene, ka velikoj Đavoljoj steni, često su generacije dečaka, mladih Užičana uživali u igri klikera, oraha koje su usput otresali u parku ili na prilazima. Prva tj. velika Đavolja stena sa jednim udubljenjem, nišom, kao malenom pećinom, pružala je užikim tražiocima đavola utočište posle napornog penjanja ili iznenadnog pljuska. Često se tu ložila vatra i pekli pečenjci ubrani u Čikirizovini, Rašovini, kod Didana ili na Rajićevini. Kad stigne proleće oni najsposobniji su se verali na strme litice, brali divlji karanfil koji je rastao na najnepristupačnijim mestima.

Bokori tih malin belih cvetova – oporog, ali opojnog i neponovljivog mirisa – uprkos opasnosti koja je vrebala jednostavno je mamila i tražioce Đavola opčinjavala. Kad bi se užička mladost tog vremena sa posebnom uprnošću ali i sreće, ispenju na vrh stena, stignu na ravan plato Zabučja sa koga se vide Gajevi, Sevojno, Jelova gora… Tu, u čestim kupinjacima brali su pune korpe kupina od koje su njihove majke kuvale slatko i džemove i pravile najbolje kupinovo vino koje se služilo samo za praznik ili kada se neko od dece prehladilo pa se skuva i sa malo bibera mu se da da popije, kako bi se preznojilo, a nazeb nestao kao rukom odnet.

Često su tu u stenama tražili i nalazili gnezda od jastrebova, kobaca, ponekad i od orla ili sokola, kako bi ih razrušili, a jaja polupali iz osvete zbog domaćih golubova koje su grabljivice lovile. Nihovi najbolji letači su životom plaćali njihovu želju da budu najbolji, da ostanu najduže u vazduhu dok uživaju posmatrajući tu „tačku“ u nebeskom plavetnilu. Sa orlovca, Bioktoša i Đavolje stene, kao iz katapulta bi se snažno obrušili na njihove ljubimce i, kao po nekom prvilu hvatali onog najboljeg.

Tu na Velikoj steni, uoči Prvog maja, redovno su plili vatru za koju su po nekoliko dana skupljali granje čisteći parko od suvih borova ili okolnog šiblja. Radovali su se danima ranije ovom običaju a onda uživali kad se plameni jezici uzdižu u nebo ostavljajući utisak da je njihova vatra najveća dokle se okom moglo videti.

Kada su prestale dečije igre a oni postali zreliji njihovi prvi sastanci i ljubavne avanture započinjale su i događale se, u Velikom parku ili na Đavoljoj steni. Najčešće su poneseni „nepoznatim zovom“ tu, u stenama, urezivali im najdraža imena u kamenu ili kori drveta, jasena ili bora. Tako su za duga vremena ostavljali traga na svoje prve ljubavi, ljubavna uzbuđenja, trenutke neponovljive sreće ili na neprebolna razoračenja. Nekada je i ugarak sa vatre dobro poslužio da se napiše datum koji se nije zaboravljao ni do današnjih dana i nacrta srce koje je probola Amorova strela, sa imenima koja se najverovatnije i dan danas primećuju. Kao crteži pračoveka u Pirinejima, i ovi naši stoje kao uspomene na mnoge generacije nakada mladih Užičana upisane na kamenu užičke Đavolje stene.

Kako bi se tek ljubavne priče čule lad bi ovo stenje i kamenje moglo pripovedati, bila bi to najlepša ljubavna hronologija ubeđen sam na čitavom svetu… A natpisi i srculenca na kori drveta zarasli, opominju na prolaznost svega.

Do polovine dvedesetih Užičani su tu gde se nebesko plavetnilo spaja sa stenama mogli da „trađe đavola“. A onda je staza iz parka presečena i pregraćna žicom sa tablicom na kojoj piše: ZABRANJEN PROLAZ I ZADRŽAVANJE. Od tada su Užičani oni radoznaliji i uporniji, najpre obuzeti nostalgijom, mogli doći puteljkom od Raićevine, mislim da još postoji, iako ga je rastinje osvoilo. Ostali bi za trenutak sami sa uspomenama u obavezi za doživetni nezaborav. A đavo se preselio sa stene u Užuce pa Užičani nisu više morali da ga traže, on je njih nalazio.