Letnji raspust, gluvo doba, negde iza ponoći… klinci još nisu u kući… Klinac što žmuri: JEDAN, DVA, TRI…. dere se iz petnih žila da ga drugari čuju. Naravno, takva dreka ne može da prodje neopaženo od strane komšiluka. Onaj jadnik nije izbrojao ni do deset, a već neki nadrdani komšija izleće sa motkom ili s nečim što je dograbio onako s ruke. Naravno, više nikom nije do igre….
Igra žmurke je zabavna, dinamična, uzbudljiva. Deca na svežem vazduhu, uče se strpljenju i snalažljivosti. To je igra skoro iz svačijeg detinjstva, pre nego su se pojavile društvene mreže. Nema detinjstva u bilo kom delu Užica koje ova sjajna igra nije obeležila. Obično su se okupljala deca iz dve-tri ulice, sastajala na njihovom omiljenom mestu, uglavnom u nekom dvorištu ili parkingu neke zgrade gde bi se igrali do kasnih večernjih sati. Žmurka je bila popularna i u Velikom parku, gde tada nije bilo nekih zabavnih sprava pa je najednostavnije bilo da se igra žmurke i krije po okolnom žbunju ili iza drveća. Zato, gledajući iz današnjeg ugla posmatranja, za tadašnji Veliki park može se reći da je bio – park iz doba žmure.
Taj osećaj, dok se sakrivaš od onog koji traži, pa se domunđavaš na tom ”skrivenom” mestu sa drugom, naročito ako je to devojčica simpatija, je neprocenljiv. Tada ništa drugo osim toga nije bilo bitno. Nije bilo briga sa kojim se sada susrećemo. Bitno je bilo samo mesto na koje trčiš da se ”zapljuneš”. A najbitnije od svega je zajedničko druženje, šale; nešto čega više nema.
Pravila su bila jednostavna, pomoću eci, peci pec prvo se bira onaj koji će da žmuri i da traži. Pokušaću da objasnim pravila igre koristeći žargon iz vremena kada sam bio dete i igrao žmurke. Žarko se okrenuo prema zidu i brojao, a ostali su se sakrili. Ko je prvi nađen, zaškilji sledeće. Kada vidi da je škljocanje skriveno, mora doći na mesto gde broji i vikati ime pronađene osobe, da ga pljuje. Ponekad se desi da škljocnu, a za to je potrebno stići do zida ili drvrta i viknuti: pu za mene. Može se dogoditi da se neko veoma dobro sakrije i da ga ne nađu. Može da “spasi” sve što nađe ako dođe do zida pre nego što se zaškilji i poviče: Pu spas za sve nas…
U prevodu, za igru je neophodno minimalno dvoje ali je to dosadno,najbolje kad ima desetak učesnika. Jedan žmuri i broji do nekog određenog broja,dok ostali beže po ulici i komšijama prave sranja tako što uskaču u živicu, trče po bašti i rade ostale vragolije. Kada ovaj grešnik izbroji, ide da ih trazi. Pre toga kaže:” Ko se nije skrio magarac bio, ko je iza pika tri put’ žmirka, KREĆEM” Neko nepisano pravilo je da uvek žmuri neki jadnik kojeg svi zezaju u društvu. Ako bi se pojavio neki novajlija u društvu ili ulici kad on žmuri i broji do 100 u neko kasno doba večeri, ostali iz društva uz prigušan smeh odlazi kućama. Njega smo zvali „Novi kolač“.
Fotografije: 1,2,3. Snimljene nekad u „Parku iz doba žmure“. Foto S. Vlajnić
