За Славољуба Јоксимовића – Пелета, ужичког локалног пијанца, шездесетих се причало да је у младости био велики фрајер, спортиста, момак познате певачице Наде Мамуле, због које се пропио… Пелета је знало цело Ужице, био је занимљив и дружељубив човек. Свакодневно се кретао од кафане до кафане или пио пиво испед продавница. Ужичани су га прихвататили таквог какав је био, попричали са њим и чашћавали га. Био је надахнуће за песму Шабана Шаулића “Био сам пијанац”:
Био сам пијанац некада због ње
био сам пијанац некада због ње
туговао, лумповао и са чашом друговао
цигани ме сви познају, био сам пијанац
Био сам пијанац, а сад више не
био сам пијанац, а сад више не
нећу никад пити више нити срце да уздише
над часом сам ноћу бдио, пијанац сам био
Био сам пијанац, тров’о живот свој
био сам пијанац, тров’о живот свој
ноћи су ми биле дуге дани беху пуни туге
сузама сам лице мио, пијанац сам био.
Славољуб Јоксимовић:
„Пеле је завршио по логици ствари: Локални пијанац, наивац, клошар; резултат: један од губитника у дому за смештај одраслих лица „Мале Пчелице“ код Крагујевца. Док је био жив, Ужичани су га редовно посећивали све до средине девесетих година 20. века. Остала је записана анегдота која се догодила на степеништу испред продавнице испод солитера у блоку „Златибор“:
Пеле: Момци, што цевчите пиво са нама испред продавнице, што не јурите ове пице, већ 3 пут пролазе овамо?
Момци: Чекајте, чика Пеле, само да докусуримо по једно!
Пеле: Шта кој кур ја да вас чекам, ку*** време лети, *ебите док можете, а кад не будете могли, ће пијете овде као и ја…
На фотографији су, према сећању Миодрага Дробњаковића: Ђоко Керић, Глигорије и Дуле Прцко. Доњи ред: Драган (возач Слободиног аутобуса), Бацета и Пеле
