Pero Bakić, najbolji ortoped među užičkim opančarima

285
Mladi Pero Bakić u vreme kad je otkrio svoj talenat
Mladi Pero Bakić u vreme kad je otkrio svoj talenat

I dan danas kad neko ugane nogu, ruku ili ga pritegne bol u leđima Užičani se sete opančara Pera Bakića. Lično ga još pamtim, obučen po „narodski“, sa obaveznom šajkačom, prslukom i pantalonama rajtoznama (jahaće pantalone), opancima sa nosom i kaiševima koje su opasivali vezene čarape, crven u licu, mladolik, nasmejan. Stalno je negde žurio. Kuća mu je bila tu na uzvišenju nekadašnje 7. Jula, danas Mage Magazinović, i Studeničke i većina Užičana je znala gde je kuća „za nedaj bože“… Perova opančarska radnja u posleratnom vremenu nalazila se u blizini nekadašnje Zelene pijace, preko puta kafane „Zeleni pijac“, tj. kovačke radnje braće Antonijević, poznatijih kao Pujdovci. Pred Perovom radnjom veoma često su se mogla videti volujska kola sa posteljinom, u kojima su dovozili nekoga povređenog da mu Pero pomogne. U vreme poljskih radova povrede su bile česte. Padne sa stoga dok denu seno, ili sa stabla dok se kreše lisnik za zimu, seku drva za zimu, ubira letinu, tresu šljive ili beru jabuke i kruške. I za sve te povrede, tu je bio Pero u opančarskoj radnji.

Ali, koliko se sećam, najčešći Perovi pacjenti su bila užička deca koja su u svojim igrama preterivala u hrabrosti. Da li su pala sa neke stene da bi uzbrali cvet, ili sa drveta dok su sakupljali ptičija jaja, sa neke voćke ili polomili prste šutirajući tešku krpenjaču, uvek je bio tu „čika Pero“ da pomogne. U tom vremenu patrijahalnog vaspitanja, užički klinci bi često išli kod Pera pre nego bi roditelji saznali za povredu, jer bi najpre dobili batine zbog nestašluka, pa tek onda bi ih vodili… Moj otac Vlajko nije primenjivao to patrijahalno vaspitanje kad su povrede bile u pitanju. Odmah bi me odveo kod Pera, koji bi strpljivo opipao bolno mesto da utvrdi o čemu se radi, pa ako je uganuće ili iščašenje zgloba, vraćao bi sve na svoje mesto, uz malo bola koji bi ubrzo nestao, sve se završavalo.

Deo Užica gde je bila opančarska radnja Pera Bakića
Deo Užica gde je bila opančarska radnja Pera Bakića

Sećam se, jednom ga je moj otac pitao kako je otkriven taj njegov urođen dar da namesti svaki prelom noge, ruke, ključne kosti ili polomljena rebra, da uganuća i iščašenja otklanja na tako jednostavan način. Rekao je, da je kad je bio u vojsci, otkrio taj svoj dar. Služio je u sanitetskoj četi, i jednom dok je čistio prašinu, slučajno je oborio jedan ljudski skelet koji je služio za očiglednu nastavu pitomcima. Dok se sve rasturilo nije oklevao, prionuo je na posao i ubrzo do najsitnijeg delića postavio je sve na svoje mesto. Pri tome se nije koristio nikakvim udžbenikom ni anatomskim atlasom. I sam iznenađen takvim darom poverio se jednom svom drugaru, posle čega se pročuo i počeo da pomaže onima koji su tražili pomoć.

Pero Bakić kako smo ga zapamtili
Pero Bakić kako smo ga zapamtili

Ako je neka teža povreda, stavljao je nekakve obloge od jaja i kučine, namazao bolno mesto zaitinom i stavljao obloge, a ako treba i daščice da se namešteno ne pomeri, posle čega se moglo ići kući. Na prelome drugih kostiju stavljao je istrugan koren od gaveza, koji pomogne da prelom brže preraste. Nije tražio novac, ako ga neko časti „ruke radi“. Najčešće je pomoć ukazivao odmah tu u radnji, a kad se nesreća desi u nevreme, uznemiravali bi ga u kući.

Iako je pomagao ljudima, imao je Pero neprilika od ondašnjih vlasti koje su taj njegov posao proglašavali za nedrilekarstvo. Bio je kažnjavan, pa čak i zatvaran zbog toga, ali on nije mogao da odbije one koji su od njega očekivali pomoć. Znao je koliko su njegove sposobnosti i nije se upuštao u posebno teške slučajeve. Takvima je savetovao da idu u bolnicu, gde će se pomoću snimka utvrditi da li je za to potrebna hirurška intervencija, naročito kad se radilo o otvorenim prelomima. U to vreme živelo se sporije, pa su i povrede bile lakše, za razliku od današnjice, kada ljudi najčešće stradaju u saobraćajnim nesrećama i nastaju takve povrede koje je teško sanirati bez specijalizovanih ustanova. Ima i danas ljudi koji znaju da saniraju povrede, pročuju se oni u narodu… Ipak je jedan bio Pero Bakić, koji je zadužio mnoge Užičane, često ih spašavaju od trajnog invaliditeta.