Колико се сећам, овај израз за степенице уз Ђетињу од старог некадашњег Дрвеног моста па до степеништа на десној обали код уставе, донели су Ужички млади из Дубровника у време хипи покрета, током седамдесетих година 20 века. Иначе, у Дубровнику то је било место поноћних концерата на скалинама Доминиканског самостана, на коме је традиционално током лета свирао поноћни концерт Ибрица Јусић, од 1965 године, следећих 45. година.
Дубровник је од средњег века био популарно место за Ужичане… У време моје младости много нас је одлазило у Дубровник, и то не само због врелих зидина и плавог мора, многи су ишли и због Ибрице Јусића, који је постао симбол Дубровника, последњи трубадур који је прославио Дубровник. Према његовим концертима на Скалинама смо планирали летовање у Дубровнику. И дан данас је популаран у Ужицу. Радо је долазио да гостује у нашем позоришту. За Ибрицине концерте који су били током седамдесетих и осамдесетих сам се лично потрудио, као музички уредник Омладинског клуба.
И ето одкуд Скалине у Ужицу и та традиција свирања гитара и певања на њима током лета. Свако друштво ужичких младих имало је своје Скалине на десној обали Ђетиње. Ипак, најпопуларније су биле оне прве, од уставе на ужичкој плажи, где су се окупљала старија омладина уз “вино и гитаре”, склапале нова познанства и љубави, размењивала плоче и књиге. Млађи тинејџери су имали своје скалине доле од дрвеног моста до плаже, где су копирали старије.
Данас имамо ужичког Ибрицу који се зове Банат. Могао би на неким ужичким скалинама да свира летњи традиционални бесплатни поноћни концерт за публику. Њему да плати град, као Ибрици у Дубровнику.