Сећам се када сам био дете да се доста причало о Фикару, његовом виру и уживању које су Ужичани налазили тамо. Много касније, чини ми се да је то било негде на половини дведесетих година 20 века, једног јутра у мојој канцеларији на ТВ5 појавио се стари Ужичанин, Илија Селаковић. У то време је отишао у пензију и почео да се бави сликарством. Већином је сликао старо Ужице са Лазићевих разгледница. Дошао да ме пита имам ли слику Фикаревог зида, вира, баште. У то време нисам имао, али је стари “Селак” дао задатак упорном истраживачу.
У разговору с професором Мијом Петровићем, закључио сам да су највећи непријатељи старих фотографија Ужица из различитих времена мишеви. Они су изгрцкали старовременске фотографије породице Петровић на тавану породичне куће у данашној Војвођанској улици и фотографије Фикаревог “точка” и баште у кући једне од његових ћерки, напуштене и затворене после њене смрти. То је за мене око тих фотографија била у то време завршена прича. Ипак нисам одустајао. Сетио сам се Рада Верговића – Верга, првога ужичког филмског глумца и цењеног академског сликара, и замолио га да ми направи цртеж по сећању Фикаревог зида, точка и вира, којих се тако радо сећају Ужичани. Раде ме није одбио. Урадио ми је цртеж, баш онако професионално и донео. Данас је то једна од драгих слика у мом Атељеу 5. Много касније сам дошао до закључка да је сјајни ужичко уметник нацртао Фикарев зид, долап и вир као да га је посматрао, као да то није магловито сећање.
