Sećam se kada sam bio dete da se dosta pričalo o Fikaru, njegovom viru i uživanju koje su Užičani nalazili tamo. Mnogo kasnije, čini mi se da je to bilo negde na polovini dvedesetih godina 20 veka, jednog jutra u mojoj kancelariji na TV5 pojavio se stari Užičanin, Ilija Selaković. U to vreme je otišao u penziju i počeo da se bavi slikarstvom. Većinom je slikao staro Užice sa Lazićevih razglednica. Došao da me pita imam li sliku Fikarevog zida, vira, bašte. U to vreme nisam imao, ali je stari “Selak” dao zadatak upornom istraživaču.
U razgovoru s profesorom Mijom Petrovićem, zaključio sam da su najveći neprijatelji starih fotografija Užica iz različitih vremena miševi. Oni su izgrckali starovremenske fotografije porodice Petrović na tavanu porodične kuće u današnoj Vojvođanskoj ulici i fotografije Fikarevog “točka” i bašte u kući jedne od njegovih ćerki, napuštene i zatvorene posle njene smrti. To je za mene oko tih fotografija bila u to vreme završena priča. Ipak nisam odustajao. Setio sam se Rada Vergovića – Verga, prvoga užičkog filmskog glumca i cenjenog akademskog slikara, i zamolio ga da mi napravi crtež po sećanju Fikarevog zida, točka i vira, kojih se tako rado sećaju Užičani. Rade me nije odbio. Uradio mi je crtež, baš onako profesionalno i doneo. Danas je to jedna od dragih slika u mom Ateljeu 5. Mnogo kasnije sam došao do zaključka da je sjajni užičko umetnik nacrtao Fikarev zid, dolap i vir kao da ga je posmatrao, kao da to nije maglovito sećanje.
