Ponosan na sećanja

220

“Ugnežđeno između Zabučja, Staroga grada, Pore, Kapetanovine, Dovarja i Sarića Osoja, Užice se rasprostrlo kao raskošni ćilim pored Đetinje, u kojoj se ogleda drevna tvrđava koja pamti mnogo više, nego što su zapisali hroničari, letopisci, istoričari…Istoriju Užica pisali su Iliri, Nemanjići, srpske velmože, Osmanlije, ustanici u prvom i drugom srpskom ustanku, hajduci, Solunci, komunisti-svi ostavljajući po trag svoje moći, graditeljskog umeća, zadužbinarstva…

Još odjekujeu zvuk dukata na devojačkom vratu u kolu, zvuci iz davnine koje je zabeležilo vreme i mudrost užička, doneta iz hercegovačke postojbine, kao genetski zapis. Možda nam zbog da mi somo Ere. A kad nas neko ne može nadmudriti, u pričama, u rečitoj tišini razumeti, reći će – Ercovi. Užičanin Era će tada nakriviti šajkaču, potegnuti iz satluka rakiju prepečenicu i reći: ,,Za dobrim se konjem prašina diže. D’jete, deder donesi piće za celu kafanu!”Pa će tihano, a onda meraklijski, sve jače, sve snažnije zapevati: ,,Oj, Užice, mali Carigrade.” U tim iskoracima iz sopstvene zakopčanosti, istočiće se i pesma i uzdah, i bol i radost. Popucaće stege na duši kao pucad na devojačkom jeleku, poleteće šajkače sa glava, a o kafanski pod razbiće se koja čaša.

Morala je duša, ponekad, pronaći mesto gde će se izvući iz sopstvenih stega, da propeva, zaplače, raspojasa se, a potom se primiri i kao odbegla ptica, vrati se u svoje gnezdo. Rzanje natovarenog konja, privezanog za direk ispred mehane, topot kopitom o kaldrmu, vraćao je iz zanesenosti merakliju. Umornim pokretom, prtio je na leđa torbu sa espapom i kretao je svome domu, da se uhvati u koštac sa životom, da bude domaćin, temelj, oslonac i snaga porodice. Znali su Užičani u svemu naći meru, i ,,zasvirati , ali i za pojas zadenuti”.

A kod kuće čekale su ih verne ljube, prihvatale torbu sa solju, petrolejom za lampe, svećama za daće, šibicama, po kojom kockom šećera. Njihov čovek…Malo popio, pa šta? Domu se vratio. I pomalo mamuran, hrapavom rukom vadio je pazarene pare iz unutrašnjeg džepa suknenog gunja, spuštao ih ženi u ruke da ih čuvarka porodice i ognjišta sačuva skrivene u škrinji svoje devojačke spreme, ili u bračnoj slamarici. I ništa nije pitala…Ni pošto je prodao rakiju, ni koliko je platio porez, ni što je svratio u kafanu…

Užice je posebno, jer je jedinstven duh užički. Nas je istorija uvek bacala na glavu, a mi se dočekivali na noge, okrznuvši je prkosnim pogledom, ponekad se prezrivo osmehnuvši, ponekad je počastivši sočnom psovkom, a ponekad joj namignuvši, onako šeretski, užički. Grad boema, gamena, umetnika od svake sorte, zaljubljenika u posebnosti, entuzijasta, prkosnika, meraklija, razdragane mladosti, zaljubljenika u zelene oči reke Đetinje i stražarnika na srednjovekovnoj tvrđavi. Gospodstveni maniri užičke gospode i vrcavi humor užičkih šereta, boemske noći u Gradskoj kafani i zaljubljeni parovi u tajnovitosti Velikoga parka, igranke u Domu vojske i elegantne siluete, što gracioznim korakom, ruku pod ruku, prohode užičkim korzoom.” Sve sam upisao u svoje pamćenje i zbog toga sam ponosan ali i užičanstveno.