Bilo je to 1950. U Užice je došao Tito, što je bio razlog za veliki predizborni skup. Užičani su ukrasili grad, takmičili su se ko će lepše ukrasiti kuću. Slično je bilo i u preduzećima, ustanovama. Glavna ulica, tada ul. Maršala Tita, šarenila se od velikog broja državnih i partizanskih zastava, raznih parola, Titovih portreta i portreta članova Politbiroa SK KPJ. U samom centru na nekadašnjem “Žitnom pijacu”, sada “Trgu oslobođenja”, postavljena je ogromna partijska državna zastava, sa takođe ogromnim Titovim portretom, ispod koga je pisalo: “Živeo kandidat za srez i grad Titovo Užice, maršal Jugoslavije, Josip Broz Tito, nepokolebljivi borac za čistotu Marksizma-Lenjinizma.” Miting je zakazan na “Trgu oslobođenja”, na nekadašnjem “Žitnom pijacu”, a sa svih strana Sreza slilo se skoro 50.000 ljudi.
Oko podne stigao je Tito, u čijoj pratnji su bili Aleksandar Ranković, Petar Stambolić, Ljubodrag Đurić. Pred današnjom opštinom su ga dočekali “članovi biroa oblasnog Komiteta, predstavnici masovnih organizacija JNA”. Kada se pojavio na bini na Trgu, masa je histerično da viče i skandira: “Heroj Tito, Tito partija”. Onda je Tito počeo da govori. Masa ga je pažljivo slušala, često ga prekidajući oduševljenim odobravanjem. Tito je tada između ostalog rekao:
– “Danas drugovi i drugarice, seljaci i seljanke, treba da znate da sve ono što daje naš narod ide na stvaranje sve novih i novih narodnih dobara. Sav višak koji je nekada išao u inostranstvo i kojim su se bogatili razni milioneri u inostranstvu, a i naši kapitalisti u zemlji, sve to danas ide u kapitalnu izgradnju naše zemlje. Sve je to naše, drugarice i drugovi, to jest vaše i ničije drugo. Onim što imamo koristićete se vi, to jest sadašnja i buduća pokolenja našega naroda. Kome će biti potrebna ona fabrika? Njom rukovode radni ljudi i oni služe radnicima i seljacima. Kome je potrebna železnica? Potrebna je našim radnim ljudima, seljacima, radnicima i građanima. Sve što se danas gradi, gradi se zbog potrebe našeg radnog čoveka, da bi smo stali na svoje sopstvene noge, i da ne čekamo da nas neko izvana pomogne.
Kad se radi o izgradnji naše zemlje i indutrijalizacije u njoj, treba da zanate, da mi danas od istoka ne možemo više ništa kupiti, jer su nas oni blokirali, i ne smeju da nam išta prodaju, nego nam čak nisu dali ni ono što smo platili. Ali, doći će vreme kada će nam to vratiti (okupljena masa je fanatično i dugo odobravala). Sada se postavlja pitanje, gde ćemo kupovati i prodavati? Hoćemo li trgovati? Hoćemo i trgujemo, jer trguju svi. Mi trgujemo robom, stvarima, a ne našom savešću i našim principima. S principima nećemo trgovati (ponovo masa oduševljeno odobrava). Ali, pošto nemamo suviše zlata i dolara, mi moramo za ono što kupujemo dati našu robu, bakar, olovo, kukuruz, drvo i druge proizvode.
(…) Hteo bih da vam ukažem na jednu stvar. Vi ste čuli da inforbirovska štampa vodi već preko godinu dana kampanju, kako mi prodajemo zemlju, nego čak vrši nekakvu propagandu da dobijamo milione dolara. Lažu, drugovi i drugarice, koliko su dugi i široki, kako to kako kaže naš narod (narod se smeje i odobrava). Tražili smo u Americi od onih banaka od kojih su i oni tražili, ali nisu dobili, osim Poljaka jer se tamo boje da će taj zajam propasti. Tražili smo i mi, ali to što smo tražili od prošle godine još uvek je na dnevnom redu, jer nismo dobili sve. Od međunarodne banke nismo dobili još ništa, nateže se i zateže. Inforbiro kaže da dobijamo zajmove, a američka reakcija koči, duva u isti rog sa Inforbiroom, kaže da nam ne treba davati zato što će to sutra propasti, jer smo mi kako kaže Inforbiro, policiska država. Jednom rečju, Informbiro i ti američki i reakcionari podupiru nam kuću odozgo i pišu svakoga dana kako smo dobili zajmove i ponovo tražili i – stalno i ponovo tražili. Međutim, u poslednje vreme, nismo ništa tražili, već smo kazali da treba da nam daju ono što su obećali.“
Po završenom zboru nastalo je narodno veselje, Sve ulice Titovog Užica su bile prepune sveta. “U Titovom Užicu nikada nije bilo toliko mnogo ljudi. Nikada do tada grad nije izgledao lepše i ponosnije, no tog dana kada je u njimu govorio drug Tito”. Pisalo je u titovoužičkoj “Pobedi” br. 41.
