Prvi i jedini luksuzni Oldsmobil u Užice je doterao Stanimir Todorović krajem pedesetih godina 20 veka. Model je iz 1956.godine, a kupljen na licitaciji američke ambasade u Beogradu. Oldsmobil je bila marka američkih automobila koje je veći deo svog postojanja proizvodio General Motors.
Jedna od najinteresantnijih porodica u Užicu pedesetih i šezdesetih godina bila je porodica Todorović ili poznatije porodica Rade Šoferke, ista ona od koje menadžer VIS Vihora “Badžo Liftadžija” kupio Oldsmobil 1968. godine. Otac porodice Stanimir, majka Rada, sin Petar i ćerka Dragica. U vreme šezdesetih i otac i majka su profesionalni vozači, a deca su sedala za volan kad god im se ukaže prilika, porodična strast, jedinstvena u tadašnjoj Srbiji.
Stanimir je rođen u Ježevici 1904. godine, sa svoja tri brata je otišao da radi u Beograd, nataralo ih je teško ekonomsko stanje u užičkom kraju posle Prvog svetskog rata. Kada je došo u Beograd imao je samo šest meseci škole, ali je zahvaljujući okruženju uspeo da stekne obrazovanje. Bio je redovna mušterija u knjižari Gece Kona…
Braća Todorović, Stanimir i Budimir, imali su, pred drugi svetski rat, u Beogradu, na Mostaru, taksi-službu za prevoz putnika. Poznati po kvalitetnoj usluzi i udobnim vozilima, posedovali su pet-šest automobila marke “Ford”. Zapamćeno je da su vozili i tadašnje poznate ličnosti ministre, pisce, boeme na Skadarliju. Budimir je imao kuću na Dedinju. Imali su šest šofera gospodski odevenih, sa belim rukavicama, u parnom odelu, belim košuljama sa obaveznom kravatom. Stanimir, koga je celo Užice znalo kao Cala, vozio je poznatog pisca Branislava Nušića u vreme kada je bio dramaturg i upravnik Narodnog pozoriša u Beogradu, kao i tada najpopularniju i najpoznatiju glumicu Žanku Stokić. Nju je upoznao još pre nego je postao taksista, prethodno je u pozorištu bio vatrogasac. Bio je vatreni Žankin obožavalac aplaudirajući joj i na probama.
Godine 1967. godine u Titovom Užicu, na novom užičkom trgu, spomeniku revolucije, čule su se neke nove vibracije u kasnim popodnevnim satima iz radionice za popravku liftova “David Paić”. Čvrsti ritmovi i reske solo deonice veoma brzo su zasmetali starijim zaslužnim građama, a akteri su bili “Vihori”. Gitarista Pavle Zarić Ricko je osetio novo vreme, da nova užička rok grupa mora imati finansijera i menadžera, pa ga nalazi u zaljubljeniku u rokenrol, dobrostojećem majstoru za servis liftova, koji je u “gradu liftova”, kako su prozvali Užice posle izgradnje Trga i nekoliko solitera, došao iz Trstenika. Zvao se Miroslav Stefanović od Užičana nazvan “Badžo Liftažija”. On finasira kupovinu tada vrhunskih istrumenata i tog posebno luksuznog Osmobila.
Koliko su Vihori kao rok grupa bili napredni govori podatak da su 1968. god. na svom repertoaru imali hitove kao što su Whole Lotta Love, Led Zeppelin, American Women kanadske grupe Guess Who. Za vreme svoga postojanja, do kraja 1971. godine, Vihori su veoma polagali na svoj imidž. Na nastupe su išli ogromnim “Osmobilom”. Nastupali su u varošicama užičkog kraja, u Čačku, Kraljevu, Valjevu, Kragujevcu. List Džuboks ih je proglasio “rokenrol atrakcijom Jugozapadne Srbije”. Najznačajniji nastup su imali na jugoslovenskoj gitarijadi, koju je organizovao list Džuboks 1970 u čačanskoj hali sportova “Borac”. Tada su nastupile rok grupe iz Beograda, Zagreba, Kopra, Banjaluke, Čačka, Kraljeva, Užica… Žiri je proglasio za pobednike tadašnju Točkovu grupu Dečake s Morave, dok su Vihori dobili prvo mesto publike (4500 prisutnih).
