Mnogi Užičani se sećaju početaka Radija 31 polovinom devedesetih i narodnjačke emisije „Klackalica“, koju je vodio „lepi Sale“, tj. Aleksandar Bogićević. U to vreme Saša Klackalica je bio česta tema komentara u Užicu, jedni su ga smatrali originalnim zabavljačem, a drugi ga poistovećivali sa čaušom na svadbama, sa madijskom zvezdom ili šarlatanom. Radio je u „Trijeskecu“ kao jedan od muzičkih urednika i dosta toga je tu zavisilo od njega. Kada je ovaj prvi užički radio počeo da emituje program, bilo je nedoumice da li da se emituju narodnjaci, tada zvani u čaršiji „krmećaci“, ali je preovladalo Sašino mišljenje da je ta muzika toliko ušla u narod, da se bez nje ne može. Saša je rekao:
„Da budem iskren, u mojoj kući se nisu slušale sinfonije, ja sam odrastao uz narodnjake i to je normalno na ovim prostorima. Ja sam se zainteresovao za narodnu muziku 1985. U to vreme je bila popularna tzv. italo disko muzika. Tada sam nešto snimao, presnimavao, radio na razglasima po školama i vojsci, tako da je bilo sasvim logično to što sam se kasnije profesionalno baveći muzikom zasitio svega toga, tako da sada sem ovoga što radim u „Klackalici“ nemam nikakvih posebnih afinitea. Međutim, privatno ja ne mogu da čašu razbijem uz „Selmu“, ali itekako mogu da rzbijem slušajući Tomu Zdravkovića. Viđao sam zagrižene rokere koji isto tako lome kad čuju neki krmećak. Slušajući Klackalicu, mnogi pomisle da ja mrzim folk pevače i rugam im se, što nije istina. Emisija je tako osmišljena da bude malo opuštenija i liberalnija, ja između ostalog poznajem lično veliki broj pevača narodnjaka, a nekim sam i kućni prijatelj i besmislena je tvrdnja da ih mrzim.“
U to vreme, kada je klackao na užičkoj medijskoj sceni, Aleksandar Bogićević je imao 24 godine. Nije bio oženjen, voleo je dobro da popije i pojede, što se nije videlo na njemu. Imao je problema sa komunikacijom sa nepoznatim ljudima. Bio je jako strog u profesionalnom smislu jer je težio perfekciji, bio je religiozan. Završio je školu i imao zvanje stručnog radnika u oblasti javnog informisanja, mada to zanimanje je tada retko ko umeo da objasni. Bilo kako bilo, Sašinu „Klacalicu“ je slušao veliki broj Užičana i bila je jedna od najslušanijih radio emisija u Užicu tih godina. Saša je umeo da se prilagodi tom posebnom užičkom javnom mnjenju:
„Užice je karakteristična sredina po tom omaložavanju uspešnih ljudi. Ja se trudim da se ne eksponiram vizuelno, sačuvao sam taj deo sebe, nemam neko veliko društvo i većina Užičana me zna kao glas sa radija. Ima zlobnika koji me znaju od ranije, pa svašta pričaju, ali ja ne krijem, da ne radim na radiju bio bih zadnji problem i probisvet. Bez obzira na sve, znam da oni pričaju ružno o meni, a isto tako slušaju „Klackalicu“ od 10 do 12.“.
Danas Saša vodi emisiju na užičkom radiju „San“.
