Cirkus me oduševljavao od detinjstva, gledao sam različite cirkuse na različitim mestima u Užicu, najviše na placu gde je šezdesetih bio Stočni pijac, između drvenog mosta i vodenica. Tu su gostovali različite trupe i donosile onu pravu svetsku cirkusku atmosferu i spolja i iznutra. Danas su cirkusi prevaziđeni, naročito oni sa šatorima na livadama, nije nikakva mudrost to utvrditi. Klinci imaju pristup stvarima o kojima deca pre 30-40 godina nisu mogla ni da sanjaju, pa nije ni čudo što se slabo oduševljavaju vratolomijama na trapezu ili šarenim klovnovima.
Danas u cirkusu više uživaju babe i dede nego njihovi unuci. Mnogo toga ovo digitalno doba uništava, iako cirkus postoji “od kako je gavran pocrneo”. Cirkus, jedan je od davnih predaka iz rimskih vremena toga što danas zovemo zabavom. Siguran sam da od cirkusa proistekli ulični zabavljači, ekstremni sportovi, dečje igraonice, pa i današnji rijaliti programi.
Kad sam bio dečačić, u Užicu su gostovali artisti od moskovskog cirkusa u kome su priznati kao državni umetnici, pa sve do najboljih evropskih artista, čuvenog Cirque du soleil, ili. još čuvenijeg Mediterana sa svojim gigantskim šatorima i posebnim spoljnim sadržajima sa luna parkovima…
Poslednji pravi cirkus koji je gostovao u Užicu, a njegova plavobela šatra bila je dosta manja, skromnija, bio je cirkus Korona. Gostovao je na poljančetu u Krčagovu, atmosfera je bila dobra, a ona uvek zavisi od ljudi. A ovi „cirkuzanti“ su bili u stanju da igraju prestavu ako prodaju i jednu kartu sa istim entuzijazmom kao kad igraju pred punim gledalištem.
U cirkusu Koroni u to vreme, biće na sredini devedesetih, među artistima bilo je Rusa, Bugara, Ukrajinaca i naših ljudi. Svi su živeli kao porodica. Sećam se Valerije Slive, koja je bila osma generacija u cirkusu. U Mađarskoj je dobila nagradu za svoju dresuru i nastup sa psima. Pudlice su živele s njom, u prikolici, za nju devojku od 23 godina taj cirkuski život je bio jedini izbor. A publika je uz duboke uzdahe glumela zabrinutost zbog para koji je izvodio tačku na trapezu, iskreno se smejali jeftinim skečevima i bizarnim detaljima koji se mogu videti samo u cirkusu. Mnogim umetnicima artistima život u cirkusu je i danas jedini izbor.
Danas u Užicu izgleda da nema livade na kojoj bi mogla da se podigne cirkuska šatra, a i došla bi sa tridesetak godina zakašnjenja. O poslednjoj cirkuskoj šatri i programu koji je izveden ispod nje, ostala je poklonjena serija fotografija da svedoči za užičanstveni nezaborav.
