Уска клисура, па проширење, “Рајски отоци”, свуда само камен, дрво, вода, чистоћа природе необичне и несвакидашње лепоте. Да су Рајски отоци место за најснажније узлете душе, зна се. Међутим, по светлости у очима многих, у причи о ужичкој реци помислих да на Рајским река има нарочита својства. Ђетиња је на том месту чаробница. Зар би Ужичани, љубитељи Рајских, увек зрачили здрављем и ведрином, некаквом, непролазном лепотом и младалачким заносом, да није чаробнице.
Ту, где је Ђетиња постајала све плића, низ сам њен ток, налази се безброј пешчаних спрудова, изниклих из саме воде. Ни у једном дану овај речни архипелаг, начичкан низом малих острва и полуострва није исти. Све се то мења готово свакодневно, зависно од тога колика је снага Ђетиње. Када су падале велике кише и када је Ђетиња надолазила и по пола метра више од свог уобичајног нивоа, на очиглед купача та острвца су час тонула, па се опет појављивала на другом месту набујале Ђетиње. Све се то догађало у њеној клисури, чије су стрме литице обрасле густом храстовом и грабовом шумом.
Када мајстор Ужичанин “лови на Ђетињи вештачком мушицом, у стању је да исправи рибарски конац, уколико му честар иза леђа отвара простор колико је један квадрат, па да мушицу забаци под врбе на другој обали. Нема тога ко се у сличном покушају не би замрсио у грању. Фини зглоб над шаком и меки мајсторски забачај доносе улов”. Ништа се не догађа случајно у идеалном риболову “на пец” на ужичкој Ђетињи, која је и на Рајским идеална за ту врсту риболова, кажу ми риболовци мушичари.
