Na Solunskom frontu Ljubomir Ršumović je bio hrabar do neustrašivosti, drzak u smelosti, dok je mržnju i prezir prema bugarskim vojnicima javno ispoljavao. Te osobine starešinama nisu mogle ostati nezapažene, zapravo su ga preporučile da bude primljen u bombaško odeljenje pri svojoj jedinici. Bio je učesnik u borbi kada se od čitave čete spasilo samo 13 ratnika, iz jednog bombaškog dvoboja izneo je teško ranjenog Pana Stopića, na poziv Bugara nije se predao, ličnim junaštvom je uspeo da spase svoju opkoljenu desetinu. Svi su se čudili tolikoj hrabrosti, a najbolji drugovi često savetovali.
– Ti si, Ljubomire, jedinac u oca. Što se, bolan, toliko istrčavaš. U kakve sulude okršaje srljaš, da sto glava imaš, do kraja rata nijednu ne bi sačuvao.
– Imam ja za to poseban razlog. Moj otac Vladislav borio se protiv Bugara na Slivnici. Kad se rat završio i ratnici vratili kućama njega nije bilo. Ukućani su mislili da je poginuo, ožalili ga i davali mu parastos. Ali baš toga dana javiše da je stigao u Užice. Bio je bez noge. Pričao je da mu je bugarska granata odbila nogu i da su ga spasili ruski lekari u Sofiji. Gledajući nesposobnog oca u moju detinju dušu usadila se mržnja prema Bugarima.
Pred početak napada francuske i srpske artiljerije na bugarske položaje, regent Aleksandar je od oficira IV pešadijskog puka tražio da odaberu hrabre i sposobne ljude koji će preobučeni u bugarske uniforme krišom ući u njihove položaje i locirati glavna uporišta. Komandant je bez razmišljanja pozvao Ljubomira Ršumovića i još dvojicu bombaša i objasnio im šta zahteva vrhovni komandant. Razumeli su ratnici šta im valja činiti, ali promućurni Zlatiborac je sumnjičavo vrteo glavom.
– Ršumoviću, tebi izgleda nešto nije jasno?
– Sve je meni jasno, gospodine kapetane, samo me jedna stvar brine, kako ćemo se mi ovamo vratiti? Kad nas naše straže vide u bugarskim uniformama pobiće nas kao zečeve.
– Neka te to ne brine, stražari će na vreme biti obavešteni o vašem povratku.
U prvi sumrak krenula je odabrana trojka i na cilj stigla kad je mrak već bio ovladao šumarkom. Oprezno su puzili dok nisu prošli dvojicu bugarskih vojnika na mrtvoj straži. Ne izazivajući nikakvu sumnju, razgledali su utvrđenja i videli raspored artiljerijskih oruđa. Potom je Ljubomir ostavio svoje drugove skrivene u jedan zaklon i oprezno se priključio koloni koja je išla da sa kazana primi večeru. Kad došao na red, kuvar mu je u porciju sipao pasulj, dao parče hleba posle čega se nezvani gost polako izvukao iz gužve. Grupa odvažnih ratnika oprezno je napustila položaje i brzo se izgubila u mračnoj noći. Ljubomir je sutradan komandantu pokazao plan neprijateljskih položaja sa ucrtanim glavnim uporištima i pohvalio da su ga Bugari počastili večerom.
Kada su posle nekoliko dana naši ratnici prelazili preko tih položaja, pored uništenog oružja i vojne opreme, raskomadanih bugarskih tela naišli su i na jedan grob na čijoj krstači je bilo ispisano ime, a ispod njega sledeći tekst: “Ovde leži komandant, koji hrabro pogibe za svoju otadžbinu”. Jedan ratnik iščupa krst i izgazi ga nogama uz psovku:
– Mater ti jebem, zar je ovo tvoja otadžbina.
Ljubomir Ršumović je rođen 3. novembra 1894. godine u Ljubišu. Otac Vladislav i majka Jefimija, rođena Bogićević, bili su siromašni zemljoradnici, ali su nevolje nastale kada se otac posle Srpsko-bugarskog rata vratio kao invalid i bio onesposobljen za mnoge poljoprivredne radove. To je bio razlog da Ljubomir posle drugog razreda napusti školovanje i preuzme deo poslova. Kada je 1914. godine izvršena mobilizacija, stupio je u 3. četu 2. bataljona IV pešadcskog puka. Posle učešća u drinskim i kolubarskim operacijama prešao je dug put preko Albanije, Krfa, Alžira i Tunisa, ali je na vreme stigao na Solunski front.
Najteže trenutke na ovom putovanju doživeo je na albanskoj Golgoti. Sa dva druga danima je bio bez hrane, jer su potrošili i novac i dukate. Glad ih je naterala da se dovijaju kako samo Ere znaju i umeju. Pred jednom kućom Arnautin je za pušku nudio da uzmu od hrane šta požele. Znali su da čim okrenu leđa, metak sledi u potiljak, ali su ipak pristali. Napunili su pune torbe hleba, belog mrsa, suvog mesa i krenuli. Kad su odmakli dvadesetak metara domaćin napuni pušku, nanišani, ali ona samo škljocnu. Poče pretiti i tražiti da vrate hranu, jer je oružje neispravno. Tri drugara se zajedljivo nasmejaše i produžiše put punih torbi. Kasnije su pričali kako su nasamarili Arnauta, iglu na pušci toliko su skratili da nije mogla udariti u kapislu.
Od odlikovanja kaplar Ljubomir Ršumović je dobio Srebrni vojnički orden Karađorđeve zvezde sa mačevima, Spomenicu za ujedinjenje 1914-1918. i Albansku spomenicu.
Za ratni dosije dao je sledeću izjavu: “U 3. četi, 2. bataljona, IV pešadijskog puka Stevan Nemanja za odlikovanje sam predložen za ličnu i osvedočenu hrabrost u svim borbama od 1914. godine do demobilizacije, a naročito u okršajima Solunskog fronta, gde sam bio u bombaškom odeljenju i svaki zadatak u potpunosti izvršio”. U borbi na Rovovskim kosama 2. marta 1917. godine ranjen je u levu nogu, zbog čega je često osećao jake bolove.
Posle demobilizacije kod kuće je zatekao teško stanje. Otac nesposoban, majka stara, dve sestre umrle od španske groznice, imanje zapušteno, patilo se zbog gladi i nemaštine. Ljubomir se oženio sa Stanicom Smiljanić, koja mu je podarila tri sina: Radovana, Mirka i Marinka. Morao je zasukati rukave da deci obezbedi budućnost, srećniju nego što je njegova bila. Osim zemljoradnje, odlazio je po gradovima Šumadije i prodavao luč ili ga menjao za žito. Snalažljiva supruga obezbedila mu je bolji posao. Skupila bi nekoliko kačica sira i kajmaka, koje je Ljubomir prodavao užnčkom trgovcu Ćiru Jojiću. Sa ovim novcima, očevom invalidom i svojih 100 dinara mesečnih primanja na ime Karađorđsve zvezde, uspeo je da u Požegi kupi dve njive i uvrsti se u red dobrostojećih domaćinstava.
Umro je 1966. godine u Ljubišu.
