Slika iz detinjstva 1950 i neke

59

Živ je u meni još taj osećaj. Trudile su se godine da ga umanje, ali ga ne dam. Čuvam ga, jer imam važnu misiju – moram da ga prenesem u budućnost. Tako odnekud, neka slika, zamagljena, treperava, dozvoli tek da bude naslućena i ne prestaje da zaokuplja pažnju, da tera um da se napregne ne bi li iz nekog kutka sećanja izvukao kutijicu u kojoj se, poput dragocjenosti, čuva uspomena. Miris, reč, kompozicija boja na nekom predmetu, potrude se ponekad, sasvim neočekivano, da evociraju uspomene, one tople, posebne.

Odjednom više nisam tu,već na mestu od kojeg me dele godine i decenije. Više to nisam ja, nego onaj dečačić koja naivno i čisto doživljava sve, koja se raduje sitnici, kod koje gori plamen uzbuđenja koji je kod odraslih sa godinama i dešavanjima iščezao. Nazivamo to sazrevanjem, a ustvari je udaljavanje od čiste i istinske sreće koju samo dete može osetiti na pravi način.

Kad smo bili mali jaja smo skupljali
Kad smo bili mali jaja smo skupljali

Iskrsavaju sećanja, toliko jaka da vidim sve jasno pred sobom. Jedno sećanje vuče drugo, koje skreće pažnju na treće i četvrto i tako preletim dio svog detinjstva u par minuta, onih minuta koje razneže. Odgovorne su za taj poseban setni pogled i blagi osmeh, iza kojeg se često otrgne dubok uzdah. Hrane dušu ta sećanja, imaju vrednost koja godinama raste sve više.

Vidim sebe, onakvog kakvog sam se upoznao sa fotografija, dečačića plavkaste kratke kose. U vunenom prsluku, koji je bio neizostavni detalj na svim fotografijama nastalim u hladnijem vremenu. Isplela mi ga majka. Primakao sam stolicu pri zatvorenom prozoru, klečeći, sa rukama položenim na naslon stolice i bradom oslonjenom na ruke, posmatram dvorište. U njemu ima dečice iz komšiluka, puno kokošaka, patki, ćurki… Iza mene se čuje zveckanje escajga, šire se mirisi – baba Mara sprema ručak. Kaže: Dragane, zovni drugare i sakupite koje jaje hoću da napravim kolače… A kum čika Stevo Vlajnić fotografiše.