Šta još da ti kažem o Užicu pre Prvoga sv. rata šećera još nije bilo u kockama, ni u prahu, već samo u „glavama“. S jedne strane hodnika, uza zid, kuće i radnje trgovca Uroša Pešića, stajale su kupe šećera. To su bile velike, bele kupe koje je posle trebalo lomiti ili tucati u avanu, kako za šta. Kafa se kupovala u užičkim bakalnicama u zrnu, zelena. Pržena je u „pržuljima“ na otvorenoj ringli od šporeta kada bi mirisala cela kuća pa i sokak. Posle je mlevena u onim mesinganim ručnim „vodenicama“, koje su držane u krilu.
Da pomenem i zimnicu za koju su pripremane velike tegle. Za krastavce je trebalo, pored salicila, staviti jednu bakarnu paru da sve lepo pozeleni, a za paradajz su flaše zatvarane specijalnom spravom kojom su nabijani kuvani zapušači, a grlić je, potom, zamakan u smolu rastopljenu u jednom lončetu. Inače, na šporetu se neprekidno kuvalo, prvo doručak, zatim ručak, najzad i večera. Skoro da se nije ni gasio, a najviše su se ložila drva. Ko može, osigura još u jesen vagon bukovih cepanica. Deset kubnih metara, to je dosta za zimu, za kujnu i za sobe. Ugalj se uopšte nije trošio.
Na ulicama su se videle grupe od po dva-tri „Turčina“ (Šiptari), kako su ih tada zvali, u njihovim odelima od beloga sukna i sa testerama i nogarima preko ramena. Oni su testerisali bukove cepanice „na četiri reza, pet parčeta“ ili „na tri reza, četiri parčeta“, već kako se pogodiš. Testerisalo se na ulici pa posle cepalo i ubacivalo u podrume, kroz prozorčiće ili u šupe u dvorištima.
I ja se sećam Šiptara kada bi došli i strugali drva u našem dvorištu u današnjoj Omladinskoj ulici, baba bi im napravila šerbe, to su jedino tražili. Brzo su radili, povremeno bi stali, smotali i zapalili cigarete, naoštrili testere i namazali ih gasom. Danas kao da osećam taj izmešani miris strugotine, gasa i tog jakog duvanskog dima, koji je mene, detešce, štipao za oči… Pojavili bi se početkom oktobra na sve strane, tada bi u T. Užicu su se spremana drva za ogrev sem na Trgu i u nekim novim zgradama, gde je bilo uvedeno centralno grejanje. Svuda po gradu su se viđali sada “Šiptari”, koji su strugali drva tradicionalno starim užičkim porodicama. Tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih, sve do 1980. godine, kada je Tito umro, u Užicu su se mogli videti Šiptari koji su tokom jeseni strugali drva. Vratimo se u vreme pre Prvog sv. Rata. Čiča nastavi:
Pored ovih „testeraša“, na ulici su viđani i Ciganke koje su se obraćele gazdaricama: „Gospa, oćemo li da čupame trave? Kaldrma je bila „turska“, saobraćaja malo, i između kamenja je brzo izbijala trava. Stanovnici kuća su bili dužni da je čiste, a Ciganke su to noževima obavljale za male pare ili „za staro“; naročito su bili traženi muški prsluci. Neki put su „za staro“ nudili kupine, od kojih se kuvalo slatko. Slatkim i kafom su redovno služeni gosti. Slatko se kuvalo od trešanja, višanja, dunja, lubenica, smokava, čak i od ruža, a najfinije je bilo ono od oraščića. Šljive su mogle biti i filovane bademom. Ono od kupina bilo je „cigansko“ slatko.
U kujni ložio „šporet“ ranim jutrom, čim svane. Kuvalo se mleko, a da ne zagori stavljano je u šerpu nešto kao levak izvrnut nagore, kroz koji se mleko prelivalo, valjda hladilo, i tako nije zagorevalo. U kujni je bila „devojka“, služavka, razume se, uvek iz nekog iz nekog zlatiborskog zabačenog sela, a tu su u kući bila i dva „đaka“ Gimnazije Milosav i Ljubomir. Svaka užička kuća koja je to iole sebi mogla dozvoliti, držala je „đake“, i mnogi, posle najugledniji ljudi počinjali su kao takvi „đaci“. Oni su jeli s nama za stolom, imali svoje sobičke i nešto pomoći za odevanje i najpreče potrebe. Imali su dovoljno vremena za predavanja, učenje i obično bili dobri đaci, a u kući su pomagali u mnogo čemu, pa su podučavali i nas decu, a bilo nas je u kući troje za to. IInače, pored ovakvih „đaka“ postojali su tada i tzv. „blagodejanci“, đaci koji su primali „blagodejanije“ — stipendiju.
Užičani su iako je Užice od samog početka 20. veka imalo hidrocentralu po Teslinom principu. Većinom sve do 1930. godine završili su porodične I baštanske pa i poljske poslove na načine svojih predaka bez struje i vodovoda… To je učinilo poslove teškim i dugotrajnim. Pranje rublja, na primjer, obično je trajalo celi dan uz veliku količinu fizičkog napora. Prvo, kante vode bi vađene su iz bunara, obično smeštenog nekoliko metara od kuće, ili pumpane ručnom pumpom. Voda bi grejana u velikom kotliću na vatri koja gori na drva u dvorištima. Žena je zatim koristila ruke, obično domaći sapun, dasku za pranje i fizičku snagu za pranje porodičnog rublja.
