Svedočanstvo Vladimira Dedijera o povlačenju partizana iz Užica 1941.

552

Pre nego prenesem tekst iz dnevnika Vladimira Dedijera o vremenu pada Užičke republike, povlačenju Tita i partizana iz Užica, reći ću ono najvažnije o Vladimiru Dedijeru. Vladimir Dedijer je rođen u Beogradu 1914. Preminuo je u Bostonu 1990. godine. Bio je komunista, partizan, istoričar, akademik, pritajeni disident, ali i biograf Josipa Broza, vizionar. Studirao pravo u Beogradu, bio je Većnik na prvom i drugom zasedanju AVNOJ-a, tokom Drugog svetskog rata nalazio se uz Vrhovni štab. Posle rata, doktorirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu i predavao je istoriju i filozofiju prava na univerzitetima u Oslu, Oksfordu, Mančesteru, Harvardu, Senfordu. Upoznao je Vinstona Čerčila, Noama Čomskog, Čarlija Čaplina, Pabla Pikasa. Njujork tajms je njegovu knjigu „Sarajevo 1914.“ proglasio za najbolju knjigu o uzrocima Prvog setskog rata.

Vladimir Dedijer u vreme Užičke republike
Vladimir Dedijer u vreme Užičke republike

U intervjuu sa Slobodanom Kljakićem iz 1989. godine, Dedijer je osetio buduća događanja na Balkanu i predvidio ono što se dešava i danas u svetskoj politici, rekao je: “Pred nama su novi sukobi, bune, ratovi i revolucije. Velike sile će nemilosrdno nastojati da zadovolje svoje imperijalne apetite i da ostvare dominaciju. Gladne su teritorija, sirovina i jeftine radne snage, pogotovo na evropskom istoku, u Aziji i na svetskom jugu. Mali narodi i države tražiće svoje mjesto pod suncem, a veliki će od njih tražiti da se odreknu svog moralnog blaga, prije svega borbe za pravdu i istinu. Sve će to podržavati historičari upregnuti u kola dnevne politike, kojima pritiče veća ili manja sinekura iz kese moćnika. Kritička istoriografija bit će na velikim iskušenjima, morat će voditi tešku borbu protiv istorijskog revizionizma”.
Ipak, nas Užičane najviše zanima ovde Dedijerov dnevnik i njegovo svedočenje u vremena kada je pala Užička republika.

Iz dnevnika Vladimira Dedijera

NAŠE POVLAČENJE IZ UŽICA (29. novembar 1941.)

Probudio sam se od zime, skupljen na jednoj fotelji. Preko puta mene zgrčio se na dve stolice Jurica Ribar. Noćas smo stigli iz Užica u ovu vilu beogradskog advokata Ace Pavlovića, s arhivom i blagajnom Vrhovnog štaba. Stari seljak, čuvar vile, i njegovo unuče dugo su provirivali dok smo svi zajedno sa Mitrom Bakićem, rukovodiocem evakuacije iz Užica, iznosili iz kamiona male, ali vrlo teške sanduke. U svakom je bilo po šezdeset kilograma – sto hiljada dinara u srebru. Sto i tri sanduka poslagali smo u podrum. Izneli smo i nekoliko sanduka s radio-aparatima i arhivom. Prodrmusao sam Juricu, i pošto smo pojeli ono malo pekmeza iz tegle koju nam je noćas čuvar otvorio, izašli smo na prvi sneg. Jurica udara nogom u ledenu koru i pita koliko treba da bude dubok sneg pa da tenk ne može da prođe. Dole na drumu, pored kafane, prolaze kamioni s ranjenicima, konjska kola natovarena džakovima, idu pešice žene s velikim zavežljajima na leđima. To je zbeg iz Užica. Prilično je nereda. Ne zna narod kuda da ide. Pošto nije bilo nikoga da pomogne narodu, pronašli smo kurirku Glavnog štaba za Srbiju, Plavu Veru, da drži red na drumu i upućuje ljude. Vredna je to devojka. Nabavila je džak šećera i odmah organizovala čajeve za ranjenike i izbeglice. Za pomoćnika smo joj odredili Zorana Žujovića. Natakao mladić pušku pa obilazi ne samo Palisad, već i Kraljeve vode. U drugoj kafani, na brdu, Marijan Stilinović već doterao štampariju ,,Borbe”. U Užicu omo počeli štampanje prevoda Istorije VKP (b), pa je odmah na Zlatibor doneseno deset štampanih tabaka, još nesavijenih. Milena Blagojević, drugarica komandanta Prvog šumadijskog odreda, organizovala je savijanje ,,Istorije”. Došlo je mnogo drugova, pa rad odmiče. Iz Užica nema nikakvih vesti. Kad smo noćas kretali, koliko smo bili obavešteni, neprijatelj još nije bio u Kosjeriću. U vili smo montirali radio aparat. Kosta Kocmur načuljio uši, pa odjednom raširi ruke: – Rusi preoteli Rostov!

Trčali smo Jurica i ja koliko nas noge nose do kafane da javimo vest. Ja sam bacio štap na koji sam se oslanjao zbog ranjene noge već dva meseca. S Marijanom sam se dogovorio da izdamo vanredno izdanje „Borbe”, jer bi mnogo značilo za naše borce da čuju da je Crvena armija prešla u kontra-ofanzivu. Tigl je bio brzo montiran. Rešili smo da „Borbu” štampamo u malom formatu. Još kad je otpočela nemačka ofanziva napravio sam dve male glave „Borbe” od linoleuma. Neka se nađe za svaki slučaj. Jednu stranicu tipografi su brzo složili. Za regale su upotrebljavali kafanske stolove. Na prvu stranicu mislili smo da stavimo vesti s naših frontova. Pokušao sam da napišem nešto o borbama oko Čačka, ali su mi nedostajali podaci. Čekao sam da dođe Bevc, da se s njim dogovorim o izdanju ovog vanrednog broja. Pokušao sam da telefonom dobijem Užice, ali kad nisam uspeo, ugurao sam se u neki rasklimatani automobil i stigao u Čajetinu. Na, ulazu u varošicu stoji jedan naš tenk, koji smo zarobili u borbama na Jadru, kad su dve nemačke divizije palile Mačvu. Učestvovao je on i na paradi 7 novembra u Užicu, samo sada stoji bespomoćan. Motor mu se pokvario. Tu kraj tenka stajali su Mitar Bakić i Mirko Tomić. Oni nisu ništa znali o borbama.

Fudbalska legenda Rajko Mitić, Vladimir Dedijer i Josip Broz Tito (foto Stevan Kragujević, 1960)
Fudbalska legenda Rajko Mitić, Vladimir Dedijer i Josip Broz Tito (foto Stevan Kragujević, 1960)

Dok smo razgovarali, pomoli se kamion iz Užica. Neka podebela žena, kuvarica iz Komande, sa vrh kamiona, sva izvan sebe, viče: – Palo Užice, palo Užice! Htedosmo da je uhapsimo što širi lažne vesti, kad kroz oblake zahujaše avioni! Sklonili smo se u neku kućerinu, nekakav han ili štalu. Petnaestak metara od druma. U Čajetini se nalazila i „Umetnička četa”, sastavljena od mladića koji su prvi put dobili puške, pa ih pojava aviona zbunila. Udarili oni preko njiva, a Švabe se spustile nisko, pa samo kose iz mitraljeza. Jedan rafal oprlji i zidinu iza koje smo se sklonili. Skoro čitav sat nam nisu dali ni oka da otvorimo. Kad su se, najzad, ispucali, krenuo sam nazad na Palisad. Gore na serpentani leži beo konj, malopre ubijen. Srećom, Nemci nisu tukli po Palisadu i Kraljevim vodama, iako su leteli vrlo nisko. U vilama je smešteno preko šest stotina ranjenika. U kafani se „Istorija” brzo savija. Blagojevićeva drugarica priča kako su joj četnici na prevaru ubili druga u Požezi. Jedna stranica ,,Borbe” već je davno odštampana. Na drugoj strani prazno mesto za vesti s našeg fronta. Mitar Bakić me je tu stigao i šapnuo: ,,Užice je palo”. Vratio sam se u kafanu, uzeo malu glavu „Borbe”, stavio je u džep i rekao drugovima da se slog rasturi i tigl demontira. Svi su zaćutali. Vratio sam se u vilu Ace Pavlovića. Kraj sveće sede Cana Babović, Mitra, Jurica Ribar i još nekoliko drugova. Odjednom se pojaviše Kardelj, pop Vlada Zečević i tri drugarice, prilično umorni. – Gadno nas izbombardovaše Nemci u Mačkatu, reče pop Vlada. Oni su krenuli automobilom iz Užica još danas pre podne. Zaustavili su se u Mačkatu i tu su ih uhvatili avioni, oni isti koji su kružili iznad Čajetine. Bombe su padale po čitavom selu. Kardelj i pop Vlada Zečević sklonili su se u neki šljivak, i jedva su glavu izvukli. Još pop Vlada nije bio završio, a na vratima se pojavi Mirko Tomić, sav bled: – Drugovi, sada je došao stari Ćosić. On je bio sa Titom, veli – naišli tenkovi i otvorili paljbu po Štabu. On je umakao, a video je kasnije konje – bez jahača…

Svi smo ćutali kao skamenjeni, samo je sveća cvrčala kad bi se vosak slivao. Kardelj prvi mahnu rukom i pozva nas da se skupimo Govorio je polako. – Prvo, treba odmah poslati sve štogod imamo naoružano dole niz drum da vide šta je s drugovima. Mirko, ti kreni tamo. A mi ćemo ovde videti šta ćemo s evakuacijom. Glavni problem predstavljali su nam ranjenici. Bilo ih je preko šest stotina; od toga oko dve stotine teških. Kardelj pozva Gojka Nikoliša i naredi mu da se ranjenici smesta prenose za Sandžak, drumom ka Uvcu, dokle se može. Kada je to završio, onda je pozvao mene i naredio da zakopamo onih stotinu sanduka sa srebrom. Kazao mi je da proberem dvanaest odanih drugova i da oni taj posao završe. Marjan Stilinović je dobio naređenje da sa štamparijom odmah krene takođe ka Sandžaku.

Sišao sam pred vilu i dogovarao se sa drugovima kako da zakopamo srebro. Jurica Ribar i slikar Bora Baruh imali su da rukovode zakopavanjem. Izabrali smo jedno mesto, petnaestak kilometara od Kraljevih Voda, i tu kraj puta trebalo je srebro sakriti. Punih stotinu koraka nosili su drugovi teške sanduke i tamo ih zakopavali. Radili su čitavu noć. Vratio sam se u vilu. Tu mi rekoše da obiđem bolnicu. Išao sam preko polja, gazio prvi sneg, koji nije bio deblji od šake, i slušao vrevu iz prve bolničke zgrade. Pište deca, tu je bilo pet majki s mališanima. Neko deli zavoje i objašnjava kako svako treba da ima po jedan zavoj. Tu sam sreo drugaricu doktora Dragana Jovanovića. Trpala je u ruksak košuljice svoga sina, a ja sam joj davao kesu sa šećerom. Mališan me gledao svojim krupnim očima. Dobri smo mi drugovi još iz Beograda, znali smo mi dugo da se igramo oko tatine zubarske stolice. Sada nije bilo vremena za igru. Napolju je sneg, vetar, nepoznati Sandžak – kuda ćemo se, majka s detetom i svi mi, uskoro uputiti.

Iz neke duge zgrade trka. Jedna bolničarka ulete u našu sobu: – Ubi se Čeda Mitosavljević! To je bio učitelj Čeda, politički komesar Rađevačkog bataljona. Ranjenici su čuli da je Užice palo, da će se oni evakuisati iz Zlatibora, a on potegao revolver i ubio se. Iz zgrade su izišli Žujović – Crni i Fića. Crnom sav stomak uvezan. Kod Požege, kad je bio na položaju, četnički dum-dum pogodio ga je u trbuh. Još mu rana nije zarasla. A i Fići su Nemci kod Valjeva napravili grdnu ranu. Prošišao metak kroz vrat i izleteo kroz grudi. Obojici je zima i drhte na snegu. Ove kamione smo dali za prenos ranjenika. Već je prebačeno šezdeset lakih ranjenika. Samo s teškim imamo mnogo muke. U jedan kamion stane samo osam teških ranjenika, jer moraju da leže. Julka Mešterović opominje šofera da vozi pažljivo. Bližila se ponoć. U vili je sveća dogorevala. Kardelj je sedeo i ćutao. Odjednom, na stepenicama nečiji koraci. Pojavio se Đido na vratima i pređe pogledom po sobi: – Za Tita ne znamo ništa… Svi smo ćutali i još više sagli glave. Nemci su prodrli tenkovima u Mačkat! – nastavio je Ćido. Kardelj mu je polako govorio šta je dosad učinjeno. Do zore moramo evakuisati Palisad, jer je Nemce zaustavio samo mrak. Da nije pao mrak, oni bi već bili ovde…

Vladimir Dedijer radi (foto Milinko Stefanović, Politika, 1990.)
Vladimir Dedijer radi (foto Milinko Stefanović, Politika, 1990.)

I poče Đido tiho da priča šta je bilo od onog trenutka kad je napustio Užice: Marko i on krenuli su iz Užica pre podne. Oni su pošli napred s Moravičkom četom kojoj je bio komandir Ratko Sofijanić. Još su nemački avioni kružili iznad grada i mitraljirali, kad su oni polazili. Tito je imao da krene za njima, automobilom. Kad su izišli na prve kose iznad Užica, čuli su mitraljesku vatru iz grada i videli neke partizane kako se prebacuju preko vrzina. U početku su mislili da neko puca iz zgrade, ali rafali su bili potmuli – to su bili nemački tenkovi. Sad je bilo jasno zašto su nemački avioni tako uporno kružili iznad grada. Oni su hteli da onemoguće svaki izlazak, da prikuju naše snage dok ne dođu tenkovi. A veliki deo članova Vrhovnog štaba nalazio se u trezorima Narodne banke, u velikim skloništima iskopanim u steni. Drug Tito je prilično dugo ostao u trezoru, ali je shvatio nemačku taktiku i napustio je grad među poslednjim. Đido je s Markom stigao na određeno mesto. Četu su rasporedili u jednoj šumici – tu je bio i Čeda Minderović – a oni su sišli da pronađu Tita. Tri kilometra ispod kafane kod Bele Zemlje, na mestu zvanom Ploče, zatekli su Lolu Ribara, Dragančeta Pavlovića, Želju Đurića, Krcuna i još nekoliko drugova kako pokušavaju da miniraju drum. Tu su bile visoke stene koje su se mogle lako srušiti i zaprečiti put nemačkoj motorizaciji. Kad su pitali gde je Stari, rekli su im da je izašao na položaj. Marko i Đilas pošli su natrag do čete da je dovedu na drum. Vraćali su se automobilom. Ali Marko reče Đilasu da se vrati, da pričeka Tita: „Sam je Stari, pa budi ti kraj njega dok se ne vratim sa četom”. Đido je okrenuo automobil i pošao niza stranu. Odjednom mu se učinilo da čuje avione. Automobil se nalazio nasred jedne livade. Poskakali su i oni i šofer. Nemci su primetmli automobil i počeli da ga tuku. Đido je legao u plitki jarak kraj druma, a šofer je bio desetak metara iznad njega. Kružilo je šest – sedam nemačkih bombardera. Oni su bacili šest bombi na automobil. Tri padoše oko Đilasa, a tri u meku zemlju livade. – Bio sam sav zasut zemljom i šljunkom. Bombe su bile tempirane. Čujem kako padaju – du, du, du, pa malo kasnije, eksplozije. Skočio sam da se dohvatim šumice, ali me mitraljez prikova nekoliko puta. Rafal je ošin’o iznad same glave. To mitraljiranje je trajalo već čitav sat. Znao sam kakav mu je cilj. Oni hoće da nas prikuju dok ne dođu tenkovi. To se pokazalo kao tačno. Odozdo su se čuli mitraljezi. Utom su avioni napustili ovaj sektor i Đilas je skočio do automobila. Motor je bio čitav, samo je karoserija bila izbušena od mitraljiranja. Šofer je skoro u mestu okrenuo automobil i pojurio je s Đidom uzbrdo. Odmah na kosi naišli su na jedan naš top. Bio je raznesen bombama. Kraj njega nekoliko raskomadanih partizana. Tu je pao i Mihailo Tomić, učitelj, komandir vazdušne odbrane Užica. On je poginuo kraj svoga topa. Tu je Đilas pustio automobil, i pošao da pronađe Marka i četu.

Nemački tenkovi su išli brzo. Uz najveće napore Đilas se prebacio preko kose. Četu nije zatekao, jer je ona bila izložena strašnoj vatri avijacije i tenkva. Ali Đido večerae nije došao sam na Palisad. Sa sobom je doveo četicu od dvadeset ljudi s teškim mitraljezima. Okupio je usput nekoliko drugova koji su izgubili jedinice i formirao od njih četu. Mirko Tomić nije slao nikakav izveštaj šta je bilo s drugom Titom. Kadgod bi neko naišao, kurir ili bolničar, svi bismo poskakali. Izašao sam napolje. Skoro će da svane. Ranjenici su odlazili. Na drumu leže bačene vreće sa šećerom, gomile suvog mesa, kože. Ne mogu se ni ranjenici preneti, a kamo li hrana. Kad sam ulazio u kuću, opet su se Bevc i Đido trgli. Oni su se šetali gore-dole po sobi. Odjednom se vrata otvoriše. Stari je ušao, a sa njim engleski kapetan Hadson, Veljko Drašćević i Boško Čolić. Đido je raširio ruke. Bevc od radosti nije mogao ništa da kaže. Tito je bio strahovito umoran. Preko trideset kilometara je prešao po gudurama ove noći. Seo je za sto sa Đidom i Bevcom, a mi ostali smo šaputali. Englez se samo zavalio u fotelju i posle nekoliko minuta tvrdo je spavao. Nije se probudio ni kad sam ga trzao i nudio mu da jede. – Sve ranjenike što hitnije evakuisati. Postaviti odbranu pred Čajetinom. Nemci će pokušati prodor na Zlatibor, – govorio je Stari. Posle se obrnuo po sobi: – Gde su ostali drugovi, gde je Marko? Šta je s Lolom, s Mačekom? Svi smo ćutali. Posle je Stari prislonio glavu na sto, a Boško i Veljko su isprekidanim rečenicama pričali šta se dogodilo od trenutka kad su krenuli iz Užica.

Oni su napustili Užice u dva automobila, skoro poslednji. Samo su Krcun Penezić, Vukola Dabić i stari Baćo Stejić svratili do Glavnog štaba za Srbiju. Tu je stari Baćo skinuo zastavu. Na Pločama gde je trebalo minirati drum, zatekli su Lolu Ribara, Dragančeta Pavlovića, Andru Petronijevića, Krcuna, Kušića i još nekoliko drugova, Još se kopala rupa za eksploziv. Tito nije dugo ostao već je krenuo da osmotri položaj. Popeo se s kapetanom Hadsonom, Boškom i Veljkom na prvu kosu iznad Užica, odmah iza Sokolskog doma. Te položaje su branile jedinice Užičkog odreda, pod komandom Kušića, političkog komesara. Tito je odjednom primetio nemačke tenkove kako ulaze u grad. Oni su se bez zastajkivanja uputili pravo ka mostu na Đetinji. Tito se veselio, priča Boško, kako će tenkovi odleteti u vazduh, jer smo most minirali. Međutim, tenkovi su lako prešli preko mosta. Mine nisu eksplodirale. Istovremeno su se pojavili nemački bombarderi i napali prve kose iznad grada. Avioni su stalno mitraljirali. Rafali su udarali na pola metra od nas. Na našu sreću, priča dalje Boško, Veljko je podigao glavu preko ograde i viknuo: ,,Nemci!”. Na sto pedeset metara od nas nastupali su Nemci u svojim zelenim uniformama. Poskakali smo, preskočili još jednu kamenu ogradu, a Nemci su otvorili vatru na nas. Pretrčali smo preko jedne manje ledine i srećno se dokopali retke šumice, a zatim se sručili u jednu jarugu. Odjednom se digla crvena raketa u pravcu Mačkata. Stari je rekao: „Eto, dotle su došli Nemci. Mi smo odsečeni, ali ćemo nastojati da se probijemo“. Tito je skupio dvadesetak partizana i krenuo ka Mačkatu. Napred smo isturili patrole, pažljivo nastupali. Seljaci su nas obavestili da su Nemci ušli u Mačkat. Produžili smo ka Čajetini gde smo stigli malopre…

Boško je zaćutao. Glava mu je klonula. I on je zaspao. Nova sveća je potpuno dogorela. Javio se Marko. On je izdržao žestoko bombardovanje dok je bio s Moravičkom četom. Jasno mu je bilo da će naići nemački tenkovi, pa je s teškom mukom podigao četu u poslednjem trenutku i spasao je od tenkovske vatre. S Palisada se uputio, po naređenju druga Tita, u Alin Potok, i na nekoliko kilometara od Nemaca skupio oko 800 boraca, od kojih je jedan deo stigao sa Kušićem. U Alin Potok je stigao ranjen Guta Kostić, advokatski pripravnik. On je tu previjen. Došao je i Maček. On je odmah krenuo na Oko da primi tri stotine zarobljenika Nemaca, koje smo uhvatili još u Krupnju. Marko i Đido su još ostali na Palisadu, a mi smo krenuli. Davno je već bilo svanulo kad smo stigli do kraja druma. Četiri stotine ranjenika bilo je prebačeno. U daljini, na Palisadu, čula se huka aviona i paljba.