Svuda trokolica, a u Užicu trombelaj

818

Znam da će mnogi iz šezdeset i neke reći, kad budu čitali ovu pričicu, “Eeee, to su bili dani”. Svako detinjstvo je imalo neku nezaboravnu igračku. U Užicu su bile dve, zimske potkovanice i letnji trombelaj. Potkovanice sa šlicugama i užički bob su bili baš užička izmišljotina. Što se tiče trombelaja, može se reći da se zvao trikolica, dok se nije pojavio u Užicu. Prema nekim urbanim legendama, prvi put je viđen na Dorćolu u Beogradu 1950. godine. Trombelaj je veoma nestabilan i dok se ne izveštiš da se spustiš niz strmu ulicu bez prevrtanja trebalo je vremena. Dovoljan je bio jedan pogrešan pokret nogam, tj. “volanom”, pa da se zdrlja asfalt i preturi. Neretko se događalo da u toku vožnje spadne zadnji kuglager i da se slomi prečaga, da se dobro zguli koža, ali to nije bilo ništa nasprem povređenog ponosa vlasnika. To što je ostalo od trombelaja pod mišku, pa kući uz ono poznato ramuckanje.

Trombelaj
Trombelaj

Trombelaj sam prvi put video u Užicu sredinom šezdesetih godina. Trg je bio napravljen, dosta ulica asfaltirano, trotoara betonirano. U vreme sedamdesetih, trombelaj je postao pravi hit među užičkim klincima, sećam se da su ih vozili do kraja osamdesetih godina prošlog veka. Pravili su ih od dasaka nađenih po podrumima, umesto točkića ta tri lagera koji su se zavisno od podloge da li je asvalt ili beton na daleko čuli i bili najveći neprijatelji popodnevnog odmora. Za osovinu je obično korišćena drška od metle. Zato je retko koja dvorišna metla koja nije zaključavana u šupama imala celu dršku.

Umesto šrafova često su klinci koristili metalne štapiće od deblje armature, koje su zagrevali do usijanja, sa kojima bi učvrstili upravljač za glavnu dasku, a lager za osovinu. Sve se treslo, ali je išlo i dobro čangrljalo na zadovoljstvo ponosnog vlasnika. Naravno, kao i sva vozila, i trombelaj je pravio probleme svojim vlasnicima. Poneki su zbog prekinutog popodnevnog odmora tim nesnošljivim zvukom, koji je proizvodio trumbelaj, vitlali kaišem oko zgrada pokušavli nemoguće, da uhvate nekog od klinaca. Veći problem bio je podmazati zarđale lagere sa svinjskom mašću, da bi se dobro okretali. Baš veliki problem je bio kada ispadne kuglica iz lagera. Klinci su sate provodili tražeći čelični klikerčić od 7 milimetara na ulici, da bi ga vratili u deficitarni lager.

Glavna fora je ustvari i bila naći na otpadu, tu gde je danas Zelena pijaca, tri ispravna tzv. kuglagera. Bolji trombelaji su imali veći prednji kuglager tako da je prednji deo bio višlji. Sećam se verzija sa 4 kuglagera, svašta su izmišljale dečije glave. Trubelaj je na betonu bio nesnošljiv, a i na asfaltu je pravio veliku buku. Upravljalo se nogama i rukama. Rukama se pridržavalo za dasku, tako se održavala ravnoteža. Nekadašnji ponosni vlasnici trombelaja sigurno pamte padanje, zguljena koljena i ruke, i imaju ožiljke koje im je ostavila za uspomenu vožnja na trombelaju. Naročito gore na Rosuljama, gde su bile glavne “trombelaj piste”. Komšiluk je ludeo od tog silnog celodnevnog tandrkanja po ulicama sa asfaltom i strminom, pa ipak većina je tolerisala decu, a oni drugi zv.“baksuzi” su bili u manjini.