”На почетку 1969, на иницијативу Тоше Ђурића, обновљена је Културно-просветна заједница ужичке општине. Већ после неколико месеци ожевеле су манифестације књижевних стваралаца. Појавиле су се прве песничке и приповедачке збирке. Тада је оживео и драмски аматеризам. Почеле су смотре дечијих хорова. У Ужицу се нагло буди активност ликовних стваралаца. У домовима културе и школама и данас стоје повеље, дипломе, похвалнице и друга писана признања ужичким аматерима из година када је њихов покретач био Тодор Ђурић.” Раде В. Познановић.
Проферсор Тоша Ђурић је рођен у Ужицу 1938. године. Основну школу и гимназију је завршио у Ужицу, студирао је у Београду и Приштини, где је и дипломирао на групи за српскохрватски језик.
Највећи део радног века провео је у Ужицу радећи са пуно ентузијазма у култури и спорту. Највећи допринос дао је у раду Културно – просветне заједнице Општине Ужице. Истрајно је радио на оживљавању културно – спорских организација у Ужицу, био је покретач, организатор и непосредни помагач аматеризма у култури, увек при руци младим књижевницима, сликарима, музичарима, рецитаторима, глумцима, којима је обезбеђивао учешће на смотрама, такмичењима и фестивалима у земљи и иностранству.
Тоша је волео кафану. “Табана” му је била ”завичајна-прва” кафана. Ћизо и Ана су га прихватили као почасног домаћина. Тоша је умео то да цени: правио је књижевне вечери, изложбе слика… Друга кафана и ”канцеларија” била му је кафе ”Слануша”. Скоро сваког дана, у подне, стварали су Тоша, Фиола и Ивана атмосферу у којој су стари Ужичани живели последње боемске дане: Мејо, Креја, Граде, Гага, Рајко, кум Перо, Ћито. Ту је новинар Слобо Мурић бележио врцаве мисли. Затим се са школским друговима Пером и Ћитом сели у ”Спорт Кафе”, придружују се Мишо Билц, Боске, Оливер. То је Тошина последња кафана.
Написао је неколико успешних сценарија за велике културне манифестације, објавио је три књиге и више прилога у листовима и часописима. Уредио књигу о својој гимназијској генерацији. Добио је више друштвених признања. После његове смрти у Ужицу 2006. његови поштоваоци и пријатељи су објавили књигу “Тоша” из које издвајам неколико мишљења познатих Ужичана:
Мирко Тодоровић Ћата: „Основао је Аматрски театар ”Петар Матић”. Прва премијера била је 27. априла 1970. Представу ”Младост пред судом” режирао је познати редитељ Бата Станојевић. На сцени је први пут заиграла Александра Николић, данас позната београдска глумица.”
Илија Мисаиловић: ”По преласку са службом у Ужице, био сам у прилици да подржавам Тошине беспрекорне организације сусрета аматера у Равнима, окупљање сликара у разним колонијама и у њиховом градском удружењу, сусрете посвећене Пауну Петронијевићу у Рибашевини, смотре рецитатора, фолклорних група, драмских секција, али и гламурозне приредбе на Тргу партизана. Његова је замисао да приредбу на Тргу отпочиње масовни оркестар трубача са крова позоришта“.
Милутин Зечевић Килика: „Општински Савез организација за физичку културу ангажује Тошу да изврши селекцију и припреме за учешће спортиста града на МОСИ у Горажду 1967. Спортисти града, њих око 200, били су за пример, како на теренима, тако и у понашању. У дефилеу, поводом отварања ових игара, појавили су се у плавим мајицама са натписом ”Титово Ужице”, до тада ниједна екипа није била једнообразно обучена.”
Тошин рад на неки начин је наставила у просвети позната ужичка учитељица Мирела Лазић.
Ратко Ђорђевић: – “Цитирађу академика Љубомира Симовића који у књизи о Тоши каже „Тоша не само да је сакупљао књиге и слике завичајних писаца и сликара; он је памтио људе и заслуге које су сви заборавили и бринуо о људима којих се многи више нису сећали“. То данас на свој начин веома успешно ради Ковач. Пошто је овде реч о Тоши, ја бих у најкраћем додао да је он био човек са неизмерним капацитетом знања у српској култури, посебно у књижевности, уметности, српском језику, одличан организатор многих манифестација, промоција, веома динамицан, одговоран и упоран да своју идеју или пројекат реализује на најквалитетнији начин. Са друге стране, био је одличан друг, прави пријатељ, узоран супруг и изванредан отац. Сећање на њега у мени буди емоције на наше пријатељство, на неко прошло време када смо се више ценили и поштовали. Тоша је био јединствен човек, који је својим радом на најблиставији начин обележио део историје ужичког краја!“
На фотографији испред Градске кафане су слева: Душан Аћимовић Фиола, Владе Кљајић, Пуриша Ђорђевић, Божо Кокора и Тоша Ђурић.
