U vreme mog detinjstva, pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka, u svakom užičkom dvorištu gde ima dece, ispred zgrada, na trgovima, školskim dvorištima, kada napada sneg i kada deca ne idu u školu, mogao se videti Sneško Belić. Bio je zaštitni znak Nove godine, Božića, zimskog raspusta. Deca su se takmičila ko će napraviti najlepšeg Sneška.
Mog prvog Sneška Belića mi je napravila mama u našem dvorištu u Omladinskoj 28. Nisam još bio napunio 4 godine. Uvaljala je tri kugle snega – jednu veliku, drugu nešto manju i treću najmanju. Zatim je postavila po veličini jednu na drugu. Donela je iz kuće poveću šangarepu i pobola je u sredinu najmanje kugle, zatim je otišla do šupe i donela grumenje uglja i Sneško je progledao i nasmešio mi se. Dobio je i dugmiće od uglja na njegovoj beloj bundi. Mama je sa dvorišnog bagrema otkinula dve tanje grane i Sneško je dobio ruke. Onda je našla u dvorištu među saksijama jedan bušni crveni lonac sa belim tufnama i Sneško je dobio kapu. Mama je otišla ponovo do šupe i donela staru brezovu metlu, prislonila je uz Sneška. Ja sam rekao, sav radostan: Lep Čiča Gliša… Malo sam kopirala Čiča Glišu, ali, ovo je Sneško Belić. On nema vratić kao satić i uši kao u miša, ali je gotov kao Čiča Gliša. Kasnije smo godinama pravili istog Sneška, kako ga je napravila moja mama Vera te daleke 1956. godine.
Sneg je pogodan da se sa njim vaja i odvek je bio na raspolaganju. Loša strana je što sneg nije trajan, tako nisu mogli ostati tragovi i dokazi o izgledu Sneška Belića tokom istorije. Tako da svi koji imaju sneg po svetu prave Sneška Belića… A ja sam se, dok sam pisao ovo o mom prvom užičkom Snešku, zapitao kako je opšte nastao taj bajkoviti lik, pa sam malo istraživao.
Prva pisana dokumenta koja spominju Sneška Belića potiču iz 16. veka, a pored toga što je ovog snežnog loptastog lika spominjao Viljem Šekspir, dečje pesmice nastale u Lajpcigu 1770. godine, takođe spominju Sneška. Neki istoričari tvrde da je Sneško bio veoma dobro poznat i tokom Srednjeg veka, a da su brojne sklupture od snega pravljene, kao vid umetnosti. Čak se kao majstor vajanja skulptura od snega spominje i čuveni Mikelanđelo.
Zatim sam našao podatake da urbana je legenda da je prvi Sneško Belić kakvog danas poznajemo nastao u 19. veku u SAD. Ipak, Bob Ekštajn, “stručnjak za Sneška”, našao je ilustracije iz atlasa “Petits Voyages” u kojima se opisuju putovanja holandsnog moreplovca Viljema Barenca, koji je pokušavao da pronađe severni put do Indije i Kine. Ipak, nije uspeo u svojoj nameri, ali je zato Barencovo more podsetnik na njegovu hrabrost. Bilo kako bilo, u ovom atlasu Bob je pronašao i ilustracije Sneška Belića. Prvi koji je u svojim delima ostavio prikaz ljudske figure od snega, bio je Danijel Nikolaus Chodoviecki, na kojima je prikazao tadašnjeg Sneška sa motkom, odnosno metlom. Čovekolike figure od snega u to vreme bile su simbol surove zime, a Sneško je bio vojnik mraza i hladnoće.
I tako, tokom vladavine, kraljica Viktorija je uvela tradiciju slanja božićnih čestitki, pa je tako nastao i današnji simbol Sneška Belića. Vremenom, Sneško je postajao sve deblji i dobroćudniji, a dodavani su mu elementi poput uglja, šargarepe, šala i lonca na glavi. Početkom 20. veka, Sneško Belić postao je deo zimske dečije idile. Danas Sneško se pravi u svim zemljama u kojima pada sneg. Legendarni je lik koga komentarišu i karikaturisti na svoj način.
