Saobarćajno ludilo u Užicu je započelo krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka. Posebno u vreme posle izgradnje hotela Zlatibor i ogromnog povećanja broja automobila u gradu.
Problemi parkiranja i kolapsi saobraćaja najčešće su se događali u vreme kada su se menjale smene u užčkim većim industrijskim preduzećima. Kolapsi saobraćaja su se događali i kada bi se događale saobraćajne nesreće na okolnim magistralnim putevima.
Užice je grad koji ni ove 2022. godine nema zaobilaznicu, pa se u njemu zbira i saobraćaj koji nema potrebe da ulazi u grad.
Zagušenje saobraćaja u Užicu je definisano kao međusobno ometanje vozila tokom saobraćaja, zbog veze između brzine kretanja vozila i protoka u uslovima prekoračenja kapaciteta užičkih ulica. U zagušenju užičkog saobraćaja učestvuju sa svojom neodgovornošču podjednako motorizovani i nemotorizovani učesnici u saobraćaju.
Zbog same konfiguracije terena rešenja sa akcentom na masovnom pešačenju i vožnju biciklom, otpadaju zbog velikih uzbrdica na svim stranama grada. Tako otpada i najperspektivniji način olakšanja saobraćaja i relativno niskih troškova primene. Zato kad kažem “saobraćajno ludilo” veoma se lepo uklapa sa saobrećajnom slikom Užica.
Da dočaram pripovedanje izabrao sam dve fotografije snimljene na istom mestu pre i posle izgradnje “Sivonje”.
