Branko Pejović (Politika)
Umetničke tajne obnovljene užičke kuće
Na gornjem spratu zdanja između dva svetska rata radio je kultni “Ton bioskop Luksor”, a u tom prostoru je od 1948. delovalo Narodno pozorište Titovo Užice-
Sa fasade ove kuće 1938. godine zasijala je prva svetleča reklama u gradu. )
Bila je spolja sasvim oronula, otpalog maltera sa zidova, a onda s novom fasadom ovih dana zasjala u novom sjaju. Stara užička kuća zanimljive prošlosti, na glavnom bulevaru u Ulici Dimitrija Tucovića 88, imala je sreću da bude obuhvaćena korisnom gradskom akcijom sufinansiranja obnove fasada stambenih objekata.
Tako je stara dama ovog grada podmlađena, kao umetnica u zrelim godinama koja uprkos svemu drži do svog izgleda. A upravo umetnost je ovu građevinu, na čijem spratu se sada nalazi nekoliko stanova, dugo činila posebnom. Te njene umetničke tajne tek poneko u Užicu zna u ovo vreme.
Tu na „gornjem boju” (spratu) još u međuratno doba bio je kultni „Ton bioskop Luksor”, jedan od prvih u celom kraju. Posle rata „pokretne slike” zamenile su „daske koje život znače”: komade i igrokaze ovde je igralo gradsko pozorište. Generacije poklonika filma i teatra pohodile su ovo zdanje u dva različita društvena sistema.
Nije lako sada u Užicu naći nekog ko je još pre rata dolazio u kino „Luksor”, ali uspeli smo: uvaženi užički istoričar 87-godišnji Dragoslav Rile Bogdanović i danas se seća kako je kao dete rado svraćao u taj bioskop, gde je s posebnim žarom gledao vestern filmove.
– Dobro pamtim da su vlasnici „Luksora” bili Dragi Aranđelović i njegova žena Filomena, poreklom Grkinja. Tetka Filka me je poznavala iz komšiluka, pa bi me ponekad poslala da je nešto poslušam. Rado sam to činio, a onda bi me oni besplatno puštali u bioskop, koji se nalazio na spratu ovog zdanja, tadašnje Todorovića kafane. Eh, kakvo je zadovoljstvo za mene, dečaka u maloj užičkoj varoši, koja je tada imala oko 8.000 stanovnika, s kraja tridesetih, bilo da gledam svetske filmove. Sećam se da je u kino sali ispred velikog ekrana bio red klupa, za one sa najjeftinijim kartama, zatim nekoliko redova boljih stolica, pa na kraju jedno uzvišenje sa ložama i posebnim ulazom za dobrostojeće gledaoce. I dok su se na spratu kuće sanjali filmski snovi, dole u prizemlju iza kafane bilo je dvorište sa štalom za smeštaj zaprege, sa dovoljno širokom kapijom do ulice i za prolaz zaprežnih kola – priseća se predratnog vremena Rile Bogdanović.
„Ton bioskop Luksor” pominje i biser knjiga ovdašnje prošlosti „Užički amarkord” Dejana Malenkovića. Prvi bioskopi u gradu, beleži autor, stigli su s početka dvadesetih, da bi „Luksor” sa zvučnim kino-projektorom proradio tridesetih godina. Piše da se nalazio na Donjoj užičkoj čaršiji (kod Prve osnovne škole), na „gornjem boju” Todorovića kafane, koji je vlasnik bioskopa Dragi Aranđelović preuredio u kino-dvoranu.
„Godine 1938. upotpunjen je i jednim novitetom: bila je na toj kući prva svetleća reklama u gradu, sa četiri velika zelena slova KINO. Zahvaljujući preduzimljivosti vlasnika ’Luksora’, Užičani su skoro istovremeno kad i Beograđani u bioskopu gledali tadašnje popularne filmove: ’San Francisko’, ’Poručnik indijske brigade’, ’Huarez’, ’Poslednja zapovest’, ’Marija Valevska’…”
Era predratnog „Luksora”, zaključuje Malenković, završila se 5. aprila 1941. prikazivanjem Fordovih „Poštanskih kola”. Ubrzo potom je izbio rat.
A kad su ratne strahote minule, nije bilo više kina „Luksor”, ali je ova kuća ratu odolela. Prvih poratnih godina na njenom spratu su se okupljali članovi udruženja interniraca, a održavane su i neke priredbe, da bi 1948. u ovom prostoru predstave počelo da organizuje gradsko pozorište, osnovano tri godine ranije: „Narodno pozorište Titovo Užice premešta se 1948. u Filkin bioskop, koji se nalazio na glavnoj gradskoj ulici. Sa rekonstrukcijom glavnog gradskog trga pozorište dobija svoju novu zgradu, otvorenu 1967. godine”, navedeno je na sajtu užičkog teatra.
Potom se završila umetnička istorija ove kuće. Prostor na njenom spratu, koji je bio i sala za filmove, pa za predstave pretvoren je sedamdesetih u četiri stana, svaki od po pedesetak kvadrata. Veza sa pozorištem ipak nije sasvim izgubljena: u tim stanovima svoja stambena pitanja rešile su pojedine porodice pozorišnih radnika. Jednog od njih, Vojkana Vićevića, koji je radni vek proveo u užičkom teatru radeći dekor i rekvizitu, zatekli smo u prvom stanu pored stare drvene verande na „gornjem boju” ove kuće.
– Tu živim više od četiri decenije, a poznata mi je zanimljiva istorija ove kuće. Još su u stanovima ponegde primetne borove daske od nekadašnje pozornice. Ispod kuće je bilo i stovarište pozorišnog dekora. Kuća je zaštićena zakonom i sada lepo izgleda s novom fasadom – reče nam Vićević.
Suzana Đurović: Jako lepa prica o gotovo zaboravljenim stvarima i dogadjanjima. Pamtim , kao blesak i sliku iz detinjstva , vodili su me nekim strimim stepenicama na sprat gde sam gledala , zamislite tada , lutkarsku predstavu! Moze biti sredinom sezdrsetih , ali nisam sigurna.
Goca Đajić. Ovde je bilo pozorište moja baka je radila u pozoristu, Desa Denda i Dobrinka Drndarević su šile kostile za glumce, tu je bio šminkeraj i lepe glumice poput Ankice, čak je igrala i Dara Čalenić, Tomo Janjić i mnogi poznati i sada osećam miris tih haljina, pozorišta, miris pudera prelepog prstenja kod glumica, nosila sam bakama doručak svako jutro u modelarnicu svega se sećam kao juče i predivno secanje! Pravile su umetničke cvetove za šešire i svilenie haljine u svim bojama… baš je bilo divno doživeti a bilo je to pre šezdeset godina, hvala Kovaču na ovom sećanju pozzz
