Zaboravljeni, zaslužni Dragiša Lapčević

42

“Neka, gospodo prestanu ratovi! Deleći Balkan na pojedine male zemlje vi ćete stvoriti izvore za nova trvenja među balkanskim narodima i balkanskim državicama. Politikom naše vlade stvorene su takve pogodbe i takvi uslovi, da će se, možda, za dugi niz godina (i desetina godina!) obnavljati sukobi i nesreće između dva nesrećna naroda. Sa jednim treba biti načisto i sa jednim se treba izmiriti: na zapadu Balkanskog poluostrva postoji jedan narod koji oće da živi svojim slobodnim životom.” Deagiša Lapčević

. Dragiša Lapčević
. Dragiša Lapčević

Dragiša Lapčević novinar, narodni tribun rođen je u Užicu 1868. godine, a odrastao je u Užičkoj Požegi. Kada je završio nekoliko razreda osnovne skole, radio je u nekoj pekari pa u mehani. Sam se obrazovao. To nije promaklo njegovim sugrađanima. Postavili su ga za opštinskog delovođu. Brzo je stekao takav ugled da su ga, kao opozicionara, izabrali za predsednika opštine 1893. godine. Smatrajuci Dragišu za nepoželjnu ličnost, Vlada je poništila taj izbor. Ipak, on i dalje deluje kao protivnik obrenovićevskog režima, zajedno sa radikalima, socijalistima i drugim demokratski opredeljenim grupama.

Posle tzv. ivandanjskog atentata na kralja Milana bio je uhapšen i osuđen na tešku robiju, ali je ubrzo oslobođen “zbog nedostatka dokaza”. Upoznao je Vasu Pelagića, Andru Bankovića, Jovana Skerlića i druge srpske socijaliste. Učio je ruski i nemački da bi čitao socijalističku literaturu. Počeo je da šalje beogradskoj štampi dopise iz Požege. Na poziv beogradskih prijatelja 1902. godine seli se u Beograd, kako bi više radio na osnivanju radničkih organizacija.

Na osnivačkim kongresima Lapčević je izabran za predsednika Socijaldemokratske partije i za sekretara Glavnog radnickog saveza – ondašnje sindikalne centrale. Uredjivao je “Radnicke novine”, biran je za narodnog poslanika i za odbornika Beogradske opštine. Isticao se kao govornik i pisac. Stenogrami njegovih govora, novinski članci i brošure svedoče o njegovom istrajnom i svestranom delovanju.

Lapčevićevi skupštinski govori o budžetu sadrze kritiku velikih izdataka za vojsku, policiju, birokratiju i monarhiju i proteste zbog nedovoljnih izdvajanja za prosvetu, za narodno zdravlje i unapređenje privrede. Zahtevao je opšte pravo glasa. Saradjivao je na pripremama za donošenje novog Zakona o radnjama, najvaznije reforme u korist radnika tog vremena.

U Beogradskoj opštini zastupao je interese periferije grada i zahtevao poboljšanje životnih uslova u sirotinjskim četvrtima. Napadao je trošarinu zato što poskupljuje hranu i trazio da imućniji građani više daju za opštinski budžet. Dok su se njegovi mladi partijski drugovi više zanimali za teoriju i pitanja daleke budućnosti, Dragiša je pažljivije posmatrao neposrednu stvarnost i pokušavao da pomogne onima koji su ga izabrali.

Najteži trenuci Lapčevićevog političkog rada nastali su kada su izbili ratovi 1912, 1913. i 1914. godine. Socijalisti su bili protivnici rata. Evropski socijalisti su se dogovorili da, u slučaju sukoba, njihovi parlamentarni predstavnici glasaju protiv vojnih kredita. Srpski socijalistiški poslanici – Lapčević i Kaclerović – ispunili su tu obavezu tri puta i podneli veliki pritisak svoje nacionalno uzbuđene društvene sredine. To im je bilo naročito teško zato što to isto nisu učinili socijalisticki poslanici u parlamentima Austrije, Nemačke, Francuske, Belgije, Britanije. Lapčević se zbog takvog družanja nije ni kasnije pokolebao. Smatrao je da bi za srpski narod bilo bolje da je bio manje ratoboran.

Kada su krajem dvadesetog veka poništeni svi rezultati srpskih ratova od 1912. do 1918. godine, jasno je da je srpski narod podneo ogromne žrtve od kojih nije imao koristi. Izolovana Srbija sada je u gorem polozaju nego 1912. godine, kada je krenula u svoju veliku oslobodilacku misiju. Da je Srbiji bilo moguće da dočeka balkanski nacionalni rasplet kako su ga videli Lapčević, Tucović i njihovi drugovi, za srpski narod bilo bi mnogo bolje. Po tome, Lapčević izgleda bolji rodoljub od ondasnjih nacionalista. Čak i danas se znatan deo javnosti koleba izmedju teznji za većom i teznji za boljom Srbijom. Iz istorije se teško uči.

Odmah po završetku Prvog svetskog rata, u Evropi počinju da deluju levičari pod moskovskim uticajem. U znatnom broju pojavili su se i u Jugoslaviji. Uclanjivali su se u Socijaldemokratsku partiju, ali su odbacivali njen Program. Po ugledu na crvenu Rusiju, pripremali su se za revolucionarni prevrat i za diktaturu proletarijata. Lapčevic, Topalović, Korać i drugi ugledni socijalisti uzalud su im dokazivali da revolucija u zaostaloj zemlji nema izgleda na uspeh i da je zločinačka politika koja tera radnike u ulične sukobe sa policijom i u zatvore. Radnički pokret se pocepao na revolucionarno i demokratsko ili reformističko krilo. Lapčević je osudio komunističku politiku zato što šteti interesima radnika. Komunisti su ga odmah bezobzirno napali. Čak su i istoričari revolucionarnog radničkog pokreta do najskorijih dana ponavljali te neumesne ocene. Ton takvom pisanju posle Drugog svetskog rata odredio je Moša Pijade. Častan izuzetak je knjižica “Dragisa Lapčević” koju su 1984. godine napisali Milojko Đokovic i Milan Đoković.

Lapčević 1897. godine
Lapčević 1897. godine

Dragiša Lapčević nije hteo da se uključuje u sukobe različitih radničkih struja. Posvetio se novinarstvu. Bio je izabran za predsednika Udruženja novinara Srbije. Pored toga, Narodna skupština postavila ga je za svog bibliotekara. Sa tog radnog mesta je i penzionisan.

Umro je u avgustu 1939. godine. Na sahranu je doslo mnogo ljudi iz Beograda i unutrašnjosti. Oproštajnu reč drzalo je sedam govornika, a vesti o njegovoj smrti objavila je sva srpska stampa.

Lapcevic je bio borac za građanske slobode, demokratske ustanove i parlamentarni poredak. Protivio se nasilju i u vidu rata i u vidu diktature. Zastupao je politiku reformi koje poboljšavaju život radnog sveta. U svemu tome bio je bitno drukčijih shvatanja nego nacionalisticke struje, s jedne, i komunističke s druge strane. Posle poluvekovnog potiskivanja u zaborav, Lapčevićevo delo samo sebe ističe.

Obnova demokratskih ustanova u Srbiji zahteva podrsku radnika. Sigurno je da su socijaldemokratske reforme u zemljama zapadne i severne Evrope vise pruzile radnicima nego istočnoevropske komunističke diktature. Dragiša Lapčević je, pored drugih, na te povoljnije mogućnosti ukazivao jos 1920. godine. Sadašnji pokušaji obnove partijski nezavisnih sindikata i socijaldemokratskog pokreta imaju u Lapčeviću i njegovim saborcima nepravedno zaboravljene preteče.