Utisci života u Užicu

21

Poeziju sam tokom života pisao veoma retko zavisno od raspoloženja. Tako je malo pomalo nastala i ova pesma, zapisivana tokom proživljenih godina:

Utisci života

Mudra učiteljice, da li si znala

Da Antihrist vreba? Što mi ne otvori oči?

Vreba, svakog trena, svakoga sata

spreman da iz gluposti uskoči na vrata.mi uma

Zašto ne reče, da dobri Bog,

Ima zlu senku koja ga prati.

Opkoljava dušu, baca koprenu.

Retko daje sreću.

*

Deda je bio dobra duša

Voleo je životinje i ljude.

Kolačima je hranio pola grada,

O njemu se priča i sada.

Napustio me mnogo rano,

bilo je mnogo tužno.

Srećno detinstvo, prva tuga,

zbog dede najboljeg druga.

Deda je “bre”, bio načitan pekar,

Lepog rukopisa i znanja.

Njegove reči bile su

Divna poučna drugovanja.

Prvu mudrost Vitomir pokloni,

Zajedno s ljubavi tog malog psa.

Duša će mi voleti ljude i životinje,

Do poslednjeg, večitog sna.

Polio, me sveza, zarobi,

Stvori posmatrača sveta.

Malo mi bilo, putovao sam

Do dalekih planeta.

U snovima trčao, peo se

Na najveća brda.

U stvarnosti čitao, maštom

Saznao za najveća čuda.

Užičke ulice pune laži, Isus proteran,

Učitelji bez njegovih reči, strah….

Prilog zlu, duša se brani, pomaže otac,

Poštenje važno, nebitan novac.

Patrijahalno vaspitanje, otac

Je znao, jedina je odbrana od toga.

Nastala priča od zapovesti, Tvorca

Samoga Boga.

Dobio sam prvu knjigu, poklon oca imajke,

“Vasilisa prekrasna i druge bajke”.

A bajke ruske, kao i naše,

Od njih se deca malčice plaše.

Od tada čitam, učim, zapisujem,

Žahvalan majci, što se polako,

Iz dana u dan, sa svakim novim

Pripovedanjem približavam bajci.

Ćevapčića miris, detstva mog, kafana

Kod itočnka, tazbine Crnjanskog.

Malina ledokorna, miris bora i reke

Kasno proleće, majčine oči meke.

Cvetala mi duša tog dana,

U sate porodičnog milovanja.

Deceniju kasnije sličnoga dana,

Na istom mestu, ljubila me prelepa Janja.

“Kobojagi”, najvažnija igračka

Detinstva mog.

Divna pametnica Mirjana Bobić

Seti me tog.

Jelena, devojčica mala,

Meni dečačiću simpatiju dala.

Pruži mi pola jabuke sočne, one

Što na srce liči, tu je, u pesničkoj priči.

Osnovna škola, simpatija puna

Prvu zaljubljenost pruži mi

Ta divna seka, Višnja se zvala.

Tu je, u sećanju do današnjih dana.

Višegradsko čedo, manekenka prava

Ljubavnica prva, pokaza tajne.

I danas osećam, mirisnih čari

Zelenooke, Milene bajne.

Neonska svetlost hladila užarenu ljubav,

To leto Janja uze, belinom tela svog.

Otišla daleko, sagorela krila…

Osmeh joj osta, deo je srca mog.

Slično Peru Zubacu, i noću i danju,

Voleo sam u Kragujevcu Tanju.

Tada kao on u Mostaru gde padaše kiše.

Grudi… Kao u “Mostarskim kišama”, i više.

Mirjanu, Milicu, Radmilu, Zagu,

Dragicu, Lelu, Milu – pamtim.

U jutrenju, sanjam, u nezaboravu piše,

uz mene je kao i u Kragujevcu… diše.

Dole na moru u Petrovcu slanom

upoznah sirenu nestvarno lepu.

Pokloni se Ana Marija, nastani u duši,

Izazva ljubav strasnu a slepu.

Mazna i slatka bila je Buba,

još uvek dete, tajanstvena, setna.

Milija od svih žena, cenih je voleh,

nestvarno dugo.

Dade mi poklon, poklon za budućnost,

nadu, i ode, u tugu nejasnog mi stanja.

Nada postoji, nadaću se,

osmehu tom, do poslednjeg dana.

Bioskop i biblioteka, nekad moje kuće,

dadoše znanje, široko obrazovanje.

Večna radoznalost, otkrivanje sveta,

drugačiji sam. Mala mi planeta…

Srce mi zalupa u ritmu Rokenrola,

voleo sam te pesme, do bola.

Kultura dzeza, kosmopolita postah,

demokrtskih načela, do danas ostah.

Javi mi se ideja, postade televizija,

Zovu je “Petica”, više nije moja.

Ostade zauvek vizija, doprinos gradu

rođenja mog, hteo je to dobri Isus-Bog.

Nabrušena žuta pera, teraju kera,

Kriminalci na sve stane

kradu mi dane, bespomoćnost.

Duša mi svesna, beznađe, rane.

Žene više nisu žene,

silikonski humanoidi, jesu.

Ljubav više nije ljubav,

sve je u manipulaciji, u seksu.

Iskrenosti više nema,

foliranje svuda, pozeri se kote,

politika “patriota” luda, koči…

Lica nam čemerna, suzne nam oči…

Izgubio sam volju, hteo da me nema.

Prizivo Isusa, molio Boga.

Dobio pero, kroz reč “piši”,

snoviđenjem, od njega.

Rijaliti pripovedanje kvari

srpsku psihu, decu.

Uzori, olupine morala,

turbofolk legla, ružičastog zdanja.

Iusove Reči, daleko, daleko…

život grešnika, ljudi bez znanja,

udaljile reči, od srpskog roda.

Bez ljubavi propast, Gde je sloboda?

Sveštenik presedava većem medija.

Isusova želja?

Možda će Srbija biti

zadovoljna, snena?

Osvajam jutro a jastuk mi vlažan

od neupanćenih snova.

Tumačim sebi, tumačim sebe

svakodnevno, iznova…

Neznanje i zloba zajnički su koren,

Smetala mi stalna, zloba podmuklo

Koristi neznanje, olakšava odnos stanja

Svog rogatog, podmuklog neznanja.

Žestoko napadan i od bližnjih moj rad,

Ne uvek zlobom, više iz neznanja,

Prolazim pakao sopstvene naivnosti

par godina, kolko strašnih dana?

Pomože Isus, dade mi nadu,

Pojavi se anđeo, neiskvaren, pun dobrote,

Uze me za svog najboljeg druga,

Nestade tuga.

Sada kada nisam boem, samo pisac, pesnik(?),

Mudrac maštovitog znanja, zlatoustih sećanja,

Etičkog mudrovanja u vremenu datom,

Utisaka života, potrebna mi je ljubav, njena dobrota…

Kad progovorim anđesoki, pesmom,

Ako ne nosim ljubav, ništa sam, šupljina…

Zbunjena duša s nadom davnina.

S ljubavlju pričam, pripovedam bez kraja.

Kada sticah dar mudrosti, spoznah tajne,

Saznah znanje, duševno blagostanje,

Ispunih se nadom, premeštam brda,

Siguran sam, ne činim čuda.

Ako nemam ljubav ja sam ništa,

Ljubav mi je strpljiva, dobrote puna.

Mudro se najboljem nada,

Pomera brda, ne čini čuda.

Uvek ostaje, ljubav i nada

Proćiće i ova pandemija gadna.

Živećemo u svetu onlajn,

Digitalnog doba, to će biti baš velika borba.