Užičani, pamtite li Rista Tešića?

829

Iz Politikinog zabavnika Broj: 3471 2018.
Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Milan Ristić

Mnogi koji danas prolaze kroz Užice i ne sanjaju da su zelena brda pre svega 120 godina bila potpuno gola. Sve dok jedan čovek nije rešio da to promeni…

Još je čuveni turski putopisac Evlija Čelebija (1611–1682) pisao o lepotama šehera Užica. A u tome se slažu i svi kasniji putopisci i hroničari. Opisuju varoš lepo uređenu, u kojoj je na sve strane posađeno razno voće. Miladin T. Radović u svom „Samoukom rukopisu” navodi da nije bilo turske kuće bez alata za ceđenje pekmeza. A sirovine za pekmez onoliko, svuda stabla jabuka, krušaka i trešanja.
Sve kuće zagrađene visokim zidom, iza kojih žene gotovo nikad nisu izlazile. Zato je i svako dvorište moralo da ima česmu i makar jedno drvo, da pravi ’ladovinu i udobnost, naročito leti. I tako vekovima, sve do 1862. godine, kada je tursko stanovništvo iseljeno iz šest srpskih varoši. Tu sudbinu podelili su i užički Turci. Ostalo je zabeleženo da je tada nastala i pesma „Oj, Užice, mali Carigrade”, koju su ispevale bule prilikom iseljenja. A ubrzo nakon toga, grad teško da je nalikovao na miomirisnu đul-baštu.

Turci odlaze

Tvrđava je minirana i srušena, a u varoši su se još videle posledice velikog požara, koji je u prah pretvorio dobar deo drvenih kuća. Za turskog zemana sva je okolina grada bila u ogradama, a kad su oni otišli, sve je srušeno. Stoka je lunjala i pasla kud je htela. Usledio je i Hercegovački ustanak 1875. godine, potom i rat s Turskom, pa se u Užice slila sva sila izbeglica i doseljenika, dobrim delom iz Hercegovine, Crne Gore i Bosne.

Uz starosedeoce i nekoliko izuzetno hladnih zima, tokom kojih se i reka Đetinja ledila, a ceo grad mesecima mrazom bio odsečen od sveta, eto prilike za belaj. Za svega dve ili tri zime posečena je maltene svaka zatečena voćka. Kada je njih nestalo, majstori sa sekirama počeli su da pogleduju na brda iznad grada. A na njima nepregledne šume. Nije dugo potrajalo, a sa Velikog i Malog Zabučja odzvanjali su udarci sekira. Kada su ih ogoleli do kamena, prešli su na ostala brda. Stoletno drveće završavalo je u pećima i furunama, na ognjištima, a nisu se smirili dok nisu založili i poslednji žbun.

Nezgoda je jedino što posle zime obično dolazi proleće, a sa njim i kiše. S kišama, prirodno, bujice. Kada su niz vododerine u varošku kotlinu počele da se slivaju ogromne količine vode, Užičani su shvatili da ona seča baš i nije bila pametna. Ali, šta sad. Kasno je. Voda i nekako, ali se ubrzo kao veća nevolja ispostavilo ono što je s vodom dolazilo. Od kamenja i stenja, raznih nečistoća, sve do leševa životinja, ko zna gde uginulih. Zabeleženo je da je od lepe varoši ubrzo nastalo ružno i kužno stenovito mesto. Ono malo lekara bilo je na velikim mukama. Broj tuberkuloznih bolesnika strahovito se povećao.

Takvo Užice zapamtio je i mladi Risto Tešić. Rođen je 1845. godine, a dobrostojeći roditelji su ga, čim je stasao, poslali u daleki svet. I to pravo u Nemačku, da uči časovničarski zanat. Međutim, Ristu to nije bilo dovoljno, pa je svako malo odlazio i u Švajcarsku. Gde će bolje da nauči nego u zemlji koja je već tada bila poznata po časovnicima? A tamo je video i razna čuda neviđena. Na primer, gradove u kojima su velike površine pod zelenilom. Bivalo je i parkova, a i zelenih pojaseva oko samog naselja. Svega onoga čega u njegovom Užicu nije bilo ni za lek. A i ljudi deluju nekako srećnije, a svakako zdravije. Sve to je ostavilo neizbrisiv utisak u mladom sajdžiji.

Parkove i ono silno zelenilo nije zaboravio ni kad se vratio u Užice. Otvorio je sajdžijsku radnju, lepo ju je razradio. Dobio je i državni posao, a to je da brine o satu na zvoniku nove Saborne crkve Svetog Đorđa. Pošto su svi doterivali svoje satove po tom časovniku, greške nije smelo da bude. Rekao bi čovek da mu je sve bilo potaman i ni o čemu nije morao da brine. Prebrinuo je i ženidbu, 1874. godine, pa mu je ostalo samo da troši svoje dane.

Ipak, nešto mu nije dalo mira – pogled ka Zabučju i drugim okolnim golim brdima. Pomenuti Miladin Radović kaže da je taj pogled bio za bogu plakati, da je to izgledalo kao „Sakara pustinja”. A tek kad se bujica sjuri, od krša i peska nije moglo da se prođe ulicama. Sve suprotno od Švajcarske i Nemačke. Risto se, prirodno, obrati opštinskim vlastima, kao nadležnima za pošumljavanje i slične poslove. Objasni im da protiv te vode koja dovlači krš i kamen ima da se bori, da ta rugoba mora da se spreči, po svaku cenu. Ovima u opštini naravno da nije padalo na pamet da se bakću još i sa tim sitnicama. Isprate oni lepo Rista, a on se još više zainati.

Neumorni Risto

Kažu da je danima i nedeljama obilazio okolna brda, sve preskačući vododerine i stenje. Verao se po liticama, tamo nešto zagledao, zapisivao. I ubrzo rešio da obrazuje jedan malobrojni odbor. Risto i kolege ima da se bave pošumljavanjem onih mesta odakle je najveća opasnost pretila. Opštinska upraava nije imala ništa protiv, samo dok im ne traži pare. Jedva ih je umolio da mu daju ponekog kulučara. Kada su to odobrili, na jedvite jade, Risto se dao na posao.

Prvo je dopremio sadnice vrba i kojekakvog drugog šiblja. A onda njima ukrotio tri potoka koja su sa severne strane pretila Užicu. Koštički, Buarski i Gluvaćki potok ubrzo su sređeni. Pošumio je strane, dok su obale zaštićene šibljem. Stalno su ga viđali da ide od mehandžije do mehandžije i moli da mu se dozvoli da po štalama nakupi koji džak trine i time zaseje ogoljenu zemlju i stenje.

Rista Tešić leči bolesnu pticu
Rista Tešić leči bolesnu pticu

Kada je uspeo u naumu s potocima, odvažio se na mnogo veći poduhvat. A to je da sredi Zabučje. Poduhvat kudikamo veći i opasniji. A opština i dalje ne haje. Risto se rešio da i dalje radi, pa priznao mu ko ili ne priznao. A kako su brda i podnožja tada izgledala, stoji u „Samoukom rukopisu”:

„Usred pola dana tuda niko nije prolazio. Tu su svaki dan doletale kamenice ozgo iz brda, nešto same, a nešto koze otiskivale. Onde su izvlačili iz varoši strvine. Onde je izvođena zaražena stoka, te ubijana. Jednom je onde ubijeno oko dvadeset šapljivih volova. To se zvalo konjsko groblje. Ozgo litice, ozdo kamen – prava nesreća da tuda niko nikad prolazio nije.”

Samo, za takav poduhvat valjalo je naći novac. Bilo je mnogo krupnije od skupljanja trine i sađenja šiblja. Zato je šumarski odbor rešio da uzme na menicu 400 dinara, i to na Ristino ime. A kako da vrati novac? Tako što je na Đetinji podigao kupalište, pa vodenicu, čak i kamenu branu i jezerce. Odnekud je nabavio nekakve čamce, koje je iznajmljivao. Užičani su se jagmili za vrelih dana, dinar kaplje, a Rista i te kako zna šta će s njim.

Odmah je zapucao po okolnim selima. Proširio je glas među seljacima da će da otkupi svakog ježa koga uspeju da nađu. Ovi su se krstili, podgurkivali, šta će ludom sajdžiji toliki ježevi? Da nije šenuo pameću u toj Nemačkoj? Prvo su mu donosili mrtve, a trebalo je neko vreme da prođe dok ih nije ubedio da mu samo živi trebaju. I ovi se ubrzo naviknu, pa je pred Ristovom radnjom maltene svakog dana osvanuo neko iz okolnih sela, sve noseći smotuljak iz koga vire bodlje. A sajdžija isto tako, svakodnevno, posle ručka, s pomoćnikom kreće ka Zabučju. Vuku vreću u kojoj se nešto mrda.

Kada se konačno popnu na kužni kamenjar, Risto razveže vreću iz koje istrči mnoštvo ježeva. A poznato je da su ježevi smrtni neprijatelji zmija, kojih se po toj bestragiji onoliko nakotilo. Nekoliko meseci kasnije, nestale su sve do jedne.

Jež po jež, zmija po zmija, drvo po drvo, tek, brda su s proleća počela da bivaju nešto zelenija. Čak su i oni najsumnjičaviji, ubeđeni da je Risto malo na svoju ruku, shvatili da taj posao ima smisla. Bujica je bilo sve manje, a sajdžijinih pomoćnika sve više. Nisu sada samo kulučari radili, po naredbi opštine. Pridružili su se i užički đaci, koji su jedva dočekali priliku da urade nešto za svoj grad. Zasadili su preko osamdeset vrsta drveća, pošumili sva brda i potoke, probili puteve i staze, čak napravili i ribnjak. Rečju, stvorili su od pustinje baštu, i to bez prebijene pare od opštine.

Kako kaže Radović, sve to je radio bez pare i dinara punih dvadeset godina. I napravio ono što Užičani i danas nazivaju „Veliki park”, na obali Đetinje i poviše nje. Tako je i veliki srpski književnik Milutin Uskoković sredinom prve decenije 20. veka zapisao:

„Ovo šetalište nalazi se van varoši, s druge strane Đetinje, na jednoj padini divljačkog Zabučja. Njega posećuju đaci i činovnici. I ostali namernici, ljubitelji prirode, rado dolaze u Veliki park, i tada i dan-danas, kreću se vijugavim pešačkim stazama ovog šumovitog predela, penju u vrhove Zabučja, odakle se otvaraju divni vidici na varoš. Svi posetioci Velikog parka uživaju u lepoti pejzaža, gde se želje lakše obistinjuju”.

Da, to je napisano o predelu koji je dvadesetak godina ranije bio stočno groblje i zmijarnik.

Nije se dobri Risto bavio samo Zabučjem. Kada je sazidana Saborna crkva 1842. godine, kako to obično biva, stara drvena crkvica Svetog Marka na Carini potpuno je zapuštena. Propadala je, drvo je trulilo, kao da su svi čekali da se obruši pa da razvuku građu. Ali, Risto s prijateljima i sledbenicima nije dao. Počeo je da obnavlja crkvu, pa ni samo to. Dogradio je lepu drvenu zvonaru, predviđenu za dva zvona. Uredio je portu, ogradio, pa još i posadio nekoliko lipa okolo, koje i danas stoje tamo. Kao što stoji i crkva i zvonara, ponos Užica. Bilo je to 1882. godine.

Tada je osnovao i podružnicu Srpskog poljoprivrednog društva za Okrug užički. Stalno je putovao u Nemačku na sajmove, pa je odatle dovukao i prvo kožno sedlo u Srbiju. Ovo čudo neviđeno bilo je izloženo na prvoj poljoprivrednoj izložbi u Beogradu. Samo, pre nego što ga je izložio, Risto ga je dao užičkim saračima, da ga detaljno prouče i, ako mogu, ukradu mustru. Uz njegova uputstva, postali su čuveni majstori sedlari.

Milorad Iskrin, užički istoričar, kaže da je uspeo da pobroji makar deset zanimanja kojima se dobri Rista bavio. I za svako je bio stručnjak. Od sajdžijskog zanata, sve do prepariranja ptica. I to samo uginulih, pošto nikada nije ubio životinju.

Stiže struja!

Risto Tešić imao je još jednu strast. Prvo je u novinama čitao o poduhvatima i pronalascima koje je u dalekoj Americi izvodio izvesni Srbin, rodom iz Like. Zainteresovao se, da bi potom iz Nemačke donosio i prosto gutao sve moguće knjige i brošure koje su se bavile delom izvesnog Nikole Tesle. I ne samo čitao, već i vesti prenosio okolini. Postoje svedočenja i poneki dokument da je užički industrijalac Mališa Atanacković, nadahnut baš Ristinom zamisli, rešio da se na Đetinji, pod gradom, pravi jedna od prvih hidroelektrana u Srbiji, a po Teslinim načelima.

Ilustracija iz Politikinog Zabavnika
Ilustracija iz Politikinog Zabavnika

Kralj Aleksandar Obrenović postavio je kamen-temeljac 15. maja 1899. godine. Tu je bio i profesor Đorđe Stanojević, sve je izgledalo kao da je u potpunom redu. Ama im je iznenađenje priredilo korito plahovite Đetinje, prilikom radova na jazu. Ono što bi tokom dana izgradili ljudi reka je noću urušavala. Počelo je da se priča o Skadru na Đetinji, a mora biti da su pojedini razmatrali koga će da uzidaju u jaz, pa da posao krene kako treba. A onda se neko dosetio Rista. Postavili su ga za nadzorni organ izgradnje centrale. Ako je uspeo da sredi tolike stene, moći će i ovde da pomogne.

Nezgoda je bila samo što je u tom trenutku bolovao. Ništa zato, stavili su ga na fijaker i dovezli na reku. Tako je ležao u kolima i govorio im gde šta da postave: onaj kamen tamo, drugi ovamo, treći na onu stranu. Sve jedan na drugi, da se do dana današnjeg ne mrdnu ni za centimetar. Doduše, biće da su tu malo pomogli i gvozdeni šipovi pobodeni u kamenitu podlogu, ispod mulja.

Raščulo se među Užičanima da je stigla oprema za hidrocentralu. I to u Kragujevac, železnicom iz Beča. Bio je oktobar 1899. godine. Kasna jesen, ogromne mašine, pojedini delovi bili su teži od tri tone. Deoničarsko društvo za izgradnju centrale pozvalo je najbolje opremljene prevoznike da se udruže i daju ponudu. Ipak, takvu priliku će imati jednom u životu. A ovi se nešto i nisu otimali, za divno čudo.

Kako bi i bilo drugačije, kada su putevi bili loši i neodržavani, železnica još nije stigla u Užice, pa se najčešće putovalo poštanskim kolima. Do Čačka i nekako, ali dalje je svakom rabadžiji na pameti bila Jelica i Markovica, sa svojim usponima, prevojima i strminama. Rabadžije su došle, posmatrale, dogovarale se, da na kraju ne učine ništa, „jer su im u pameti jeličke okuke i strmi Potajnik”. Nije pomagalo ni kukumavčenje i pozivanje na struku, a i ugled kraja iz koga su. A zima ide.

Biće da su se u Kragujevcu začudili kada se novembra 1899. godine pojavio jedan član uprave iz Užica, s masom jarmova, kola, saonica. Volovi se podrazumevaju, a novinaru „Trgovinskog glasnika” sve to je zaličilo na seobu naroda. Primetio je i da su kola i saonice nekako naročito udešeni za prevoz tako teškog i osetljivog tereta. Taj član uprave, pogađate, bio je Risto Tešić.

Napravio je posebna kola i saonice na koje su natrpani turbine i generator. Pomogli su i oni iz Vojno-tehničkog zavoda, sa svojim dizalicama. Jedan deo opreme sačekao je proleće, ali je većina preterana preko Jelice na kolima s punim drvenim točkovima, takozvanim vrndeljama. Samo Risto i rabadžije znali su koja je to muka bila terati dinamo-mašine po strmoj Jelici. A kada su postavljene u centrali, izgledale su male i lagane. Sva oprema je doterana i centrala je puštena u rad. I sinu „viđelo” iz reke. Lučevi, lojanice i gasne lampe polako su klizili u prošlost.

Risto je počeo da sanja novi san. Samo još železnica fali, pa da mogu u Jevropu. Nažalost, nije dočekao da vidi ulazak lokomotive u Užice 1912. godine. Umro je 1904. godine. Sahranjen je o trošku opštine, što je bila ogromna počast. I to kao drugi kome je grad odao takvu počast. Danas podno Dovarja postoji ulica koja nosi ime ovog entuzijaste i zanesenjaka, verovatno prvog srpskog ekologa.