Užičani, tj. Zlatiborci su Ere

132

Tokom 17, 18. i 19. veka, užički kraj su naselile porodice iz Hercegovine, Crne Gore i drugih dinarskih oblasti. Većina današnjih Užičana potiče od tih doseljenika, Era. ovo stanovništvo je izgradilo jedan specifičan duh – erski duh koji se odlikovao oštroumnošću, dosetljivošću i posebnom vrstom humora. U brojnim anegdotama, iako običan zlatiborski seljak, Era uspeva da nadmudri znatno obrazovanije od sebe – popove, turske age, srpske knezove, državne činovnike. Ono što je nekada bilo, danas se pripoveda, živi i nadograđuje u duhu Užičana. Tako danas imamo tri primera oštroumnog i šeretskog erskog duha, jedan iz turskog vremena,drugi stari i treći moderni. Evo i tri primera erskog humora od vremena Turaka, staroga i novog:

Dok su bili Turci u Užicu, jedan od njih navadio se u selo kod jednog Zlatiborca, pa malo, malo eto ga u goste. Kada je ovaj dojadio Eri i već ga nije mogao snositi za nevolju ga pobratimi. Turčin rado prihvati pobratinstvo i dođe Eri na čast. Sedeli su za trpezom, ručali i pilli do mile volje. Era se dobro zagrejao.

Posmatrajući Turčina i njegov debeo crveni vrat, Eri dođe ćef da mu opali jedan dobar šamar, samo neznađeše kako bi to učinio a da se ovaj ne naljuti i nezametne kavgu. U trenutku kada se pobratim beše malo nagao nad ćasom sa čorbom, Era raspali koliko god može, Turčina po vratu te ovaj zabi nos u čorbu. Turčin se trže u čudu, misleći da je takav običaj pri pobratinstvu, pa upita:

– Adet (običaj) li je, pobratime da me udariš?

– Adet, pobratime, adet! – odgovori Era.

– E, kad je adet biva nek prođe, ama da se ružan adet ne ponavlja…

Prodavao Era luč na pijaci, a neki kupac, da bi se uverio kako luč gori zapali jednu zublju, ali se ona odmah ugasi.

– Štaje ovo burazeru? Ovaj luč neće da gori!

– A gde si ti viđo, brate, da luč gori danju? – odseče uvređeno Era i prodade čamovinu umesto luča.

Naišla poveća grupa turista automobilima kroz jedno zlatiborsko selo. Dopala im se livada kraj puta u kojoj je bio i izvor sveže hladne planinske vode, pa rešili tu da ručaju. Upitaše vlasnika:

– Domaćine možemo li u livadi jesti?

– Možete, možete, samo ostavite malo i za šarulju.

Erski humor u svim periodima najčešće je bio u satirična žaoka upućena vlastima, toj večnoj temi svih humorista. Uskoković je zapisao da su Užičani Ere, na strani bili ozloglašeni nazivali su ih “užičkim čivijama”, “sortom šeretskom”, pa i “rđom užičkom… A jedna ličnost iz Uskokovićeve pripovetke, došljak, službenik Užicu kaže: “Ceo mi je svet govorio ti, i nigde da nađem čoveka kome bih se mogao poveriti da me posle ne ismeje”… “Razgovara se samo o politici. Čim ko otvori usta znao sam već šta će kazati. Napadao se ili uzdizao Garšanin, Ristić ili Pašić. O nima su govorili kao da su sa njima koze pasli. Koji su u opoziciji dizali su gunj i opanak u nebo; i jedni i drugi i na vlasti i u opoziciji smatrali su narod gorim od stoke”.

I dan danas je slična situacija u zatiborskom kraju kad se govori o političkoj eliti uvreda preovlađuje, ništa se nije promenio nivo i danas kao da smo sa njima “koze čuvali”… Tradicija se nastavlja a zar nisu i dvojica od naboljih srpskih aforistišara i humorista iz Užica genijalni Rade Jovanović i njegov naslednik Slobodan Simić?

Umetnička fotografija moga oca “Era mlekadžija” koju je snimio 1962. godine na Zlatiboru. Dobila je dosta nagrada na izložbama umetničke fotogrfije.