Crveni pasoš, ulaznica u svet

92

Ni danas ne mogu da se oslobodim nostalgije, i danas me proganjaju prijatna sećanja… Bilo je to sedamdese t i prve godine, napunio tek 18. godina i izvadio ličnu kartu i pasoš. Leto, dosadilo mi u Užicu. Obiđem silne tetke i stričeve i ostale potencijalne donatore, odem do na Zlatibor do vikendice da priupitam oca Vlajka za neku kintu, šta će da mi, ali odloži i neke radove na vikendici… Sav ponosan što imam crveni pasoš stavim ga u džep i ako ću samo do Gradske, da potražim ortaka za stopiranje na more. Hipici nisu bili zaiteresovani njima bilo lepo i na Rajskim te godine. Ali drugar Zvonko iz Gimnazije bi zaintearesovan…

Jutro, biće da je bilo oko 5. Tek se zora nazire. Sa Zvonkom stopiram na mostu, koji je danas tu kod Javne garaže. Tada je ispred njega bila železnička rampa zbog ćirine pruge, a od nje stotinak metara niže Železnička stanica… Ubrzo nam se stop smučio i kao i svi osamnestogodišnjaci za nekoliko minuta promenimo plan. Nećemo u Petrovac na moru, nego ćemo ćirom u Sarajevo, a odatle opet ćirom u Dubrovnik. Nas dvojica smo stigli na ćirinu stanicu u Sarajevu “Bistrik”, i odatle u Dubrovnik… Bilo je nezaboravno poheftano sa raznim avanturama, upoznali smo mnogo ljudi i prelepih devojaka. Zatim je Zvonko u telefonskom razgovoru s majkom saznao da mu je neko od rodbine umro . Majka je naredila da se odmah vrati u Užice, a ja sam ostao. Uglavnom zahvaljujući crvenom pasošu i tome što sam umeo da popravljam radioaparate i televizore iz Dubrovnika otišao stopom u Sloveniju. Obišao sam muzeje u Ljubljani, otišao u Kopar u nameri da upoznam rok grupu “Kameleoni”, Želja mi se ostvarila i odatle sam otišao u Veneciju. Zatim u Beč a odatle vozom u Budimpeštu i posle dva meseca se iz Beograda ćirom vratio u Užice. To je bila moja prva putnička avantura koja nije imala većih problema sve zahvaljujući tom crvenom jugoslovenskom pasošu…