Užičani tj. Zlatiborci su Ere

628

Tokom 17, 18. i 19. veka, užički kraj su naselile porodice iz Hercegovine, Crne Gore i drugih dinarskih oblasti. Većina današnjih Užičana potiče od tih doseljenika, Era. Ovo stanovništvo je izgradilo jedan specifičan duh – erski duh koji se odlikovao oštroumnošću, dosetljivošću i posebnom vrstom humora. U brojnim anegdotama, iako običan zlatiborski seljak, Era uspeva da nadmudri znatno obrazovanije od sebe – popove, turske age, srpske knezove, državne činovnike. Ono što je nekada bilo, danas se pripoveda, živi i nadograđuje u duhu Užičana. Tako danas imamo tri primera oštroumnog i šeretskog erskog duha, jedan iz turskog vremena, drugi stari i treći moderni. Evo i tri primera erskog humora od vremena Turaka, staroga i novog:

Dok su bili Turci u Užicu, jedan od njih navadio se u selo kod jednog Zlatiborca, pa malo, malo eto ga u goste. Kada je ovaj dojadio Eri i već ga nije mogao snositi, za nevolju ga pobratimi. Turčin rado prihvati pobratinstvo i dođe Eri na čast. Sedeli su za trpezom, ručali i pili do mile volje. Era se dobro zagrejao. Posmatrajući Turčina i njegov debeo crveni vrat, Eri dođe ćef da mu opali jedan dobar šamar, samo neznađeše kako bi to učinio, a da se ovaj ne naljuti i ne zametne kavgu. U trenutku kada se pobratim beše malo nagao nad ćasom sa čorbom, Era raspali koliko god može Turčina po vratu, te ovaj zabi nos u čorbu. Turčin se trže u čudu, misleći da je takav običaj pri pobratinstvu, pa upita:
– Adet (običaj) li je, pobratime da me udariš?
– Adet, pobratime, adet! – odgovori Era.
– E, kad je adet biva nek prođe, ama da se ružan adet ne ponavlja…

Prodavao Era luč na pijaci, a neki kupac, da bi se uverio kako luč gori, zapali jednu zublju, ali se ona odmah ugasi.
– Šta je ovo burazeru? Ovaj luč neće da gori!
– A gde si ti viđo, brate, da luč gori danju? – odseče uvređeno Era i prodade čamovinu umesto luča.

Naišla poveća grupa turista automobilima kroz jedno zlatiborsko selo. Dopala im se livada kraj puta u kojoj je bio i izvor sveže hladne planinske vode, pa rešili tu da ručaju. Upitaše vlasnika:
– Domaćine možemo li u livadi jesti?
– Možete, možete, samo ostavite malo i za Šarulju.

Erski humor u svim periodima najčešće je bio satirična žaoka upućena vlastima, toj večnoj temi svih humorista. Uskoković je zapisao da su Užičani Ere, na strani bili ozloglašeni – nazivali su ih “užičkim čivijama”, “sortom šeretskom”, pa i “rđom užičkom“. A jedna ličnost iz Uskokovićeve pripovetke, došljak, službenik u Užicu kaže: “Ceo mi je svet govorio ti, i nigde da nađem čoveka kome bih se mogao poveriti da me posle ne ismeje”. “Razgovara se samo o politici. Čim ko otvori usta, znao sam već šta će kazati. Napadao se ili uzdizao Garašanin, Ristić ili Pašić. O nima su govorili kao da su sa njima koze pasli. Koji su u opoziciji dizali su gunj i opanak u nebo; i jedni i drugi i na vlasti i u opoziciji, smatrali su narod gorim od stoke”.

I dan danas je slična situacija u zatiborskom kraju kad se govori o političkoj eliti, uvreda preovlađuje, ništa se nije promenio nivo, i danas kao da smo sa njima “koze čuvali”. Tradicija se nastavlja, a zar nisu i dvojica od najboljih srpskih aforističara i humorista iz Užica – genijalni Rade Jovanović i njegov naslednik, Slobodan Simić?

Era mlekadžija (foto Vlajko Kovačević)
Era mlekadžija (foto Vlajko Kovačević)

Umetnička fotografija moga oca “Era mlekadžija” koju je snimio 1962. godine na Zlatiboru. Dobila je dosta nagrada na izložbama umetničke fotografije.