Užičanstveni šereti,kovači. braća Antonijevići

88

Pedesetih,šezdesetih, pa i sedamdesetih godina 20. veka se nije moglo zamisliti Užice bez kovača i poktivača, koji je “obuvao” konje. Kada su, u teškim poljoprivrednim radovima, konji ustupili mesto traktorima, i potkivači su počeli da nestaju.

Antonijevići braća Dušan i Ljubiša Antonijević, poznatiji pod nadimkom braća Pujdovci bili su majstori kovači, a njihova se radionica nalazila u centru grada, u Kovačkom sokaku. To je ona uličica koja ide od kafane Zelena pijaca prema Prvoj osnovnoj školi.

Pujdovci kovači-potkivači, sa kravatom Dule, čuči Ljubiša
Pujdovci kovači-potkivači, sa kravatom Dule, čuči Ljubiša

Nezamislivo je pomalo surovi erski humor šezdesetih godina istekloga veka, zamisliti bez braće Pujdovaca. Živeli u vremenu koji mnogi Užičani smatraju za zlatno doba čaršije, kada se od poštenog rada moglo živeti, a uvek je vremena ostajalo za provod i šalu. A upravo po tome, dopadljivim smicalicama, Pujdovci ostaše upamćeni i vreme je da nađu svoje mesto na užičanstvenom portalu nezaborava.

O događajima vezanim za Pujdovce Događaj nazvan “paprikaš kod Pujdovaca” još dugo će se prepričavati: Da bi se osvetili prijateljima koji su im pojeli pečeno prase, uhvatili Antonijevići mačka, odrali mu kožu, uredili ga i odneli kuvarici u ‘Brezu’ da im spremi ‘zečji paprikaš’, pa na ručak pozvali prijatelje. Za sofrom se našli Bore Čupo, Dragiša Penez, Mića Grujičić, Mio Poznanović, Tašan, Đoko Ćana, sve užička gospoda. Ne sluteći da su im ‘domaćini’ za ručak zapržili čorbu, ovi sve lepo pojedoše. Tek kada obrok počeše da zalivaju dobrom kapljicom, Ljubiša Antonijević iznese pred njih mačju glavu nabijenu na žarač i objasni gostima šta su imali na meniju. Nije ostalo u sećanju kako su gosti na to reagovali.

Šege sa seljacima bilo je Pujdovcima kao dobar dan. Jednom u kovačnicu stigao seljak da mu Antonijevići naprave nekakav alat. Pošto je bio neljubazan i drzak, majstori mu kažu: – Ne možemo danas da završimo posao, dođi sutra. Ovaj se požali da nema gde da spava, ali Pujdovci ga ohrabre da će mu besplatno obezbediti noćenje. Bezbrižni seljak ode da tumara po varoši, pa dođe ponovo predveče da ga kovači odvedu na konak, a Antonijevići ga dovedu ispod drvenog mosta kraj Đetinje i postave mu stari dušek da prespava. Nemajući kud, čovek prihvati smeštaj. Ujutru, kada se probodio, u kovačnici ga je čekala gotova alatka.

Kovačko-potkivačka radnja Pujdovaca u Kovačkom sokaku
Kovačko-potkivačka radnja Pujdovaca u Kovačkom sokaku

Zapamćena je i ova priča: Doterao seljak na kolskoj zaprezi nekoliko prasića u Užice da proda. Dođe Ljubiša, kao merka prasiće, hteo bi da kupi neko svinjče, pa kaže gazdi:

– Daj ovo, da vidim da li može da stoji.

Ne razmišljajući mnogo, seljak izvadi prase i stavi ga na kaldrmu, a uplašena životinja pobeže kaldrmom. Muke je prodavac imao dok je stigao prase.

Desilo se da je neka, malo nagluva baka, pošla na pijacu da proda jagnje. Oko vrata jagnjetu, koje je kaskalo za njom, vezala uzicu. Dule Pujdovac priđe iza leđa, preseče uzicu i jagnje ubaci u kovačnicu, a onda se uhvati rukom za kanap. Tužna bakica, misleći da vodi jagnje, ‘vukla’ je gradom šereta koji je usput i blejao…