Đorđe Jokić je 2020. godine imao 85 godina, tada je bio najstariji užički zanatlija koji je na užičkoj Carini držao malu šnajdersku radnju. A na zidu radnje stih: „Lepa kapo moga oca, dede, pradede i čukundede, sa ponosom da te nosim i sa tobom se, šajkačo, ponosim. Kupite da tradiciju obnovite i sačuvate, hvala”.
Danas šajkaču u užičkom kraju uglavnom nose stariji muškarci u zlatiborskim selima a mlađi kad žele da istaknu svoje srpstvo u posebnim situacijama… Dosta je pisano o šajkači, pisao sam i ja, ali niko nije s dušom lepše pisao o šajkači od Moma Kapora:
“Kad god naiđu opasna i teška vremena, šajkače ponovo uđu u modu. Šeširi, kačketi i francuske kape, tada na izvesno vreme potonu u zaborav. Šajkača, koja je u miru svakodnevni, nezaobilazni deo narodne nošnje, jedina je kapa na svetz, koja se u ratno doba preko noći pretvara u obavezni deo uniforme. Zbog toga Srbi i u vreme mira, uvek deluju kao da su pomalo u ratu!
Ma koliko bio pametan i obavešten, stranac koji ne poznaje poreklo i suštinu šajkače, nikada neće razumeti Srbe. Šajkača je, naime, mnogo više od obične kape: ona je oblik prkosa, hrabrosti, nežnosti i inata. Već nekoliko vekova ona štiti srpske glave od prirodnih nepogoda i ratnih poraza, predstavljajući svetu vezu sa prošlošću – sponu sa životom. Kakva je to kapa, najbolje svedoči to, da se šajkača nikome na svetu ne skida, sem Gospodu Bogu u crkvi! Sa njom se jede i radi, a kada se čoveku prispava, tada se namakne na lice da štiti od dosadnih muva i pravi veštačku noć.
Ni jedna kapa na svetu nije kao šajkača u stanju da već na prvi pogled, otkrije karakter i raspoloženje onoga ko je nosi na glavi! Natučena na obrve, kao na čuvenoj ratnoj fotografiji “Izviđač”, šajkača je znak opreza i opasnosti, a otkriva i preku narav svoga vlasnika. Nakrivljena na jedno uvo, odaje njegovo bećarsko raspoloženje, sklonost piću i lumpovanju, spremnost da se prepusti preteranim osećenjima, obesti i dertu. Zabaci li je vlasnik na potiljak – eto skrivenog kabadahije ili čoveka u nedoumici, koji se sprema da obavi neki pretežak posao. Prevelika šajkača, koja pada na klembave uši govori o nebrizi vlasnika koji je digao ruke od sebe, o mirenju sa neimaštinom i nailazećom bedom.
U šajkači se nose tek izležena jaja i obrane kruške za goste iz grada. Iz šajkače se, kad nema ničeg drgog, zahvata voda sa izvora. Šajkačom se briše znoj sa čela na njivi. Za nju se zatakne dugo očekivano pismo od sina iz vojske, da vidi čitavo selo! I poziv za sud. U tu kapu sa duplim stranama koje se zimi spuštaju preko ušiju, leti se zadene cvet ili odloži dobijena cigara (za posle). U vreme rata, zna se, u šajkači mora da stoji igla i smotak konca, ako slučajno otpadne dugme od šinjela. Kuda će kupljeni loz, nego u šajkaču? Kada lumpujemo, za šajkaču zatičemo krupne novčanice dragačevskim trubačima! I ubacujemo u nju koji dinar prosjaku pred crkvom.
Šajkača je, inače, najtrpenjivija kapa na kugli zemaljskoj; ona mirno podnosi i druge kape, koje joj rade o glavi koju pokriva. Ma kakve joj značke kačili – kokarde, mrtvačke glave ili petokrake, ona je, ipak, najlepša, kada je bez ikakvih oznaka. To je zbog toga, što je šajkača mnogo starija od politike. I mudrija. I dugovečnija. Trajnija…”
Za razliku od tih bogohulnih kapa, šajkača ne može da bude ništa drugo – do pravoslavna. Ona se ne skida ni pred kraljem, sa kojim su srpski seljaci odvajkada bili na ti!
