Užice ima “zlatne ljude”

59
Užičanke uživaju u sladoledu poslastičarnice Opatija
Užičanke uživaju u sladoledu poslastičarnice Opatija

Nekad, kada sam bio mlad, kada sam imao 20, grad je bio lepši, sunčaniji, melodičniji nego svi gradovi u nekadašnjoj Jugoslavije. Grad mladosti, grad u kome sam se rodio, ali i grad rađanja svih početaka. U srećnom detinjstvu se ne pamti ništa ozbiljno. Tada Titov grad, Užice je bilo jedina istina srca i mašte, svih iluzija, mnogo više nego geografska istina i mesto u stvarnosti. Bio je mesto prvog životnog prkosa i mesto prvog ponosa i razočarenja, prvog sna sa ženama. Moje Užice mi je dalo praznični dan bez prestanka – moju predivnu mladost.

A Užičani iz moje mladosti? Bili su to ljudi na kojima zlato toplije sjaji, znali su odgovore na sva moja pitanja, kako god teška ona bila. Svašta sam zapitkivao kako sam rastao: Ko je nas obojio i odakle cveću ime; kuda teču reke; zašto drveće raste uvis i želi da dohvati sunce, zašto je nebo plavo? Pitao sam ih zašto rastemo, zašto učimo, zašto su ljudi ponekad takve svađalice ili su tužni. Zašto sanjamo, ko je stvorio oblake i zvezde, slova i brojeve, planine i mora? Zašto ljudi stvaraju pa ruše, pa opet grade ispočetka? A onda sam odrastao i sam počeo da primećujem radoznale oći i odgovaram na pitanja sa puno strpljenja i simpatija za radoznale…

Devojke čine gužvu pred govornicom, da se jave roditeljima da će zakasniti, zbog šetnje sa drugaricom, ustvari sa dečkom do Velikog parka
Devojke čine gužvu pred govornicom, da se jave roditeljima da će zakasniti, zbog šetnje sa drugaricom, ustvari sa dečkom do Velikog parka

Sada na početku starosti kad sam u blizini nekih Užičana osećam se lepo, pametno, duhovito, plemenito, pun vrlina… A neki opet u meni Izazivaju čudna nelagodna osećanja od koji bi se hteo udaljiti, pobjeći od njih, ili se samo prepirati s njima jer me ljute, glupošću i neshvatanjem osnovnih stvari.

Ima Užičana koji izazivaju i podstiču ono najbolje u meni i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro, ali, ih po njihovom sjaju možemo prepoznati. Ni po čemu se ne ističu od ostalih… a ipak, čine nam život ljepšim, svjetlijim, ispunjenijim, plemenitijim. Katkad ih možemo prepoznati po smehu onih oko njih, ljudi ili dece, po vedrim licima kojima su okruženi, po sretnim pričama ili pesmama, ili po muzici u kojoj uživaju. U njihovoj blizini nema mržnje, ljutnje ili ružnih riječi. Okruženi su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uče kako živeti, kako se radovati, kako voleti.

Strunja "bistri" novine dok čeka jutarnju kafu
Strunja “bistri” novine dok čeka jutarnju kafu

Užičani su im dali epitet „Zlatni“. Svako sretne nekog zlatnog čoveka, ne mora ni biti svestan. Ali takav susret ostaje u nama. Prepoznajem ih po očima koje sjaje i u osmehu koji ostaje na licu, u lijepom, smirenom i ispunjenom osjećaju sreće u grudima.

U poslednje vreme samo tražim te Zlatne… tu su one i oni … oko nas, mogu vas pozlatiti ako vas je mržnja osvojila, oni su lek. Iz vremena o kom sam pisao izabrao sam nekoliko fotografija koje podsećaju na to Užice i mladost.