U Vikipediji piše: – Užička ulica je beogradska ulica koja se nalazi u opštini Savski venac. Ime je dobila po gradu Užicu. Ulica je orijentisana jugo-istočno i prostire se od Bulevara Vojvode Putnika, zatim preseca ulicu Dr. Jovana Danića, Župana Vlastimira i Milenka Vesnića i završava na početku ulice Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića. U ovoj ulici se nalazi ambasada Crne Gore, Kine, Rumunije, Iraka i Norveške.
Užička ulica na Dedinju je već decenijama simbol moći, bogatstva i uticaja, međutim istorija ove ulice govori i o njenom neobjašnjivom prokletstvu, ili je ono objašnjeno samim događajima? Početak, kraj i sve između u Užičkoj ulici staje u ovih nekoliko redova Mome Kapora: “Dedinje i Užička ulica kao toponim po kome se prepoznaje ovaj deo grada, dugo su sinonimi moći. Nekada je ovaj deo Topčiderskog brda bio nešto drugo. Ono brdo koje se, među padinom Mokrog Luga i dolinom Topčiderske reke, najlakše spušta ka Savi, zove se Dedija ili Dedina. Bilo je i jedno manje brdašce koje se zvalo Mala Dedija, pa je to brdašce raskopano kad se gradio put u Topčider. Tako se ime Mala Dedija izgubilo, a ostalo samo ime Dedija ili Dedina.”
Nekada je tu na Dedini bila turska džamija a danas su tu na Dedinju hramovi u kojima obituju uglavnom najistaknutiji sveštenici najnovije religije u Srba, političke moći i religije sticanja. Pre njih su tu ulicu koju nazvaše Užičkom naselili “drugovi” koji su došli nakon Drugog velikog rata i iz svojih kuća isterali gospodu koja je tu došla nakon Prvog velikog rata. Gospoda je kuće stekla, dok su drugovi otimali silom. Drugove je bilo jako teško oterati sa Dedinja, čak i kada su bili razvlašćeni. Jedino je Milovan Đilas, otišao dobrovoljno kad je zglajznuo. Svi ostali drugovi su ostali čvrsto ukopani.
Gospoda su znala a drugovi nisu znali, ili ih nije bila briga, za čudni usud stanara nkadašnje Rumunske, a posle rata Užičke ulice. Niko se tu glave nije mnogo nanosio i nije usrećio. Čudne smrti, bolesti, zatiranje čitavih porodica vire iz istorije skoro svakog kućnog broja u ovoj ulici. Oteto – prokleto, rekao je naš mudri narod.
Vila u Užičkoj 15, pre Drugog svetskog rata, bila je dom poznate porodice Acović. Naime, luksuznu kuću na svom placu od 10.780 kvadrata, u tadašnjoj Rumunskoj ulici, 1934. godine sagradio je građevinski inženjer Aleksandar Acović. Kada je na ulazu uklesao: “Kuća ne počiva na temeljima nego na ženi”. U Acovića kuću za vreme rata uselio se civilni nemački komandant Srbije Franc Nojhauzer. Acovići su pereseljeni u prostorije za poslugu. Nekoliko meseci kasnije, Nemci su potpuno iselili Acoviće sa imanja. Saopšteno im je da ponesu samo knjige, tepihe i slike. Tada se u kuću uselio feldmaršal Aleksander Ler, komandant jugoistoka, koji je kasnije čitav njihov nameštaj odneo sa sobom u Nemačku. Aleksandar Acović umro je 1957. godine u Beogradu, bez svoje imovine. Sinovi Radisav i Miloš nekoliko puta su napuštali Jugoslaviju, da bi se krajem pedesetih godina konačno odselili u Švajcarsku. Porodična kuća Acovića, sa pripojenim parcelama na brojevima 11 i 13, prećutno je posle rata postala doživotna Titova rezidencija. Kuću u Užičkoj 15 pokojni vlasnik je “poklonio svom maršalu”, kako je glasila zvanična komunistička verzija.
Tito se u vilu uselio 23. oktobra 1944. godine, kada je Rumunska ulica promenila naziv u Užička, simbolizujući put kojim se prošlo od Užičke republike do Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Nakon što je država 1947. uknjižila svoje pravo vlasništva na polovinu zemljišta Aleksandra Acovića, ubrzo su i njegovi sinovi za svoje polovine dobili ponudu “koja se, ne odbija”. Prema navodima istoričara Srboljuba Petrovića, Radisava i Miloša su u januaru 1948. posetili “posebni emisari u kožnim kaputima”, kada je ugovor o prodaji sklopljen “na obostrano zadovoljstvo”. Te godine je sa bočne strane kuće dozidan Titov radni kabinet, a po instrukcijama Jovanke Broz preuređivanje rezidencije se nastavilo sve do početka sedamdesetih godina. Srušena je vila bivšeg vlasnika Savčića u Užičkoj 13, kako bi se ta parcela spojila sa preostale dve, na brojevima 11 i 15.
Jovanka je zahtevala da se objekti grade pod zemljom, pa je tako navodno nastao i tajni tunel ispod rezidencije u Užičkoj 15, koji je vilu spajao sa okolnim državnim kućama na Dedinju. Prvobitna zgrada konačno je nestala 1972. godine, kada su izgrađene bilijarnica, cvećara i lovačka kuća za skladištenje trofeja. Zanimljiva je priča o poznatoj vili “Mir”, koja je u blizini rezidencije sagrađena za privatne potrebe maršala, iako on u nju nikada nije ušao. Ideja o vili došla je od ljudi iz Titovog okruženja, kako bi se skrenula pažnja sa razlaza bračnog para Broz. Iako se nisu zvanično razveli, kada je Tito 1977. otišao na Beli dvor, Jovanka je ostala da živi sama u rezidenciji. Josip Broz je sahranjen u krugu parka na gotovo jednakoj udaljenosti od bivše rezidencije i vile “Mir”. Tri meseca nakon njegove smrti, tajna služba je konfiskovala imovinu Jovanke Broz. Tada su je prisilno preselili na Bulevar mira 75, gde je stavljena u kućni pritvor. Tek posle 30 godina, maršalova udovica dobila je lična dokumenta. Živela je povučeno do 2013. kada je preminula u 88. godini života. Bivša rezidencija Brozovih postala je muzej u okviru Memorijalnog centra “Josip Broz Tito”.
Godine 1997 u vilu se uselio Slobodan Milošević, predsednik SRJ, i njegova supruga Mirjana Marković. Oni su zadržali kompletan Titov radni kabinet, klavir i nekoliko slika Krste Hegedušića i Vlaha Bukovca. Među njima je čuvena slika nage žene koja u ruci drži veliki nož sa koga kaplje krv, a nalazila se u spavaćoj sobi bračnog para Broz. Nakon dve godine, 1999. rezidencija je pogođena sa dva NATO projektila tokom bombardovanja. Nisu obavili posao, Miloševići su te večeri spavali u svojoj kući u Tolstojevoj 33. Posle napada bračni par se preselio u vilu „Mir”, gde je Milošević i uhapšen 2001. i izručen Haškom tribunalu. Tamo je i umro, dok mu je supruga Mirjana veoma brzo posle toga emigrirala u Rusiju, gde je i umrla.
Vlasnik vile u Užičkoj 23, gde danas stanuje bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, bio je ugledni kraljevski lekar Moačanin, koji je sa porodicom napustio kuću 1941. Četiri godine kasnije ovde se uselio Edvard Kardelj, jedan od najbližih saradnika Josipa Broza. Sa svojom suprugom Pepcom, koja je inače izvršila samoubistvo 1990. u Sloveniji, Kardelj se kratko zadržao u vili. Dr Moačanin i njegova supruga odselili su se u Ameriku 1946. nakon čega su vrlo brzo oboje umrli, a sin im se tamo oženio. Njihovu kuću na Dedinju, od druge polovine 60-ih, kratko je koristio Mijalko Todorović, tadašnji predsednik Skupštine Jugoslavije. Zatim su je savezni organi koristili, između ostalog, za organizovanje ispraćaja u penziju i slične svečanosti. Od početka 90-ih u vili se ređaju političari Milan Panić, Milan Milutinović, užičanka Nataša Mićić i Tomislav Nikolić. Prema uredbi Vlade Srbije iz 2014. godine, vila u Užičkoj 23 služi isključivo kao rezidencija predsednika države. Ipak, Nikolić i po isteku predsedničkog mandata živi na istoj adresi. Za to vreme, naslednici dr Moačanina, njegovi unuci Jovan i Radmila, bore se za svoju imovinu, ali predmet do danas stoji u Upravnom sudu.
Kuća u Užičkoj 40 na Dedinju, u kojoj danas živi porodica pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića, pre Drugog svetskog rata pripadala je češkom bankaru Bohuslavu Boukalu. Izgrađena je 1929. godine po projektu čuvenog predratnog arhitekte Mata Blehe, kada ju je Boukal kupio za 350.000 tadašnjih dinara. On je sa svojom suprugom i decom živeo u kući do kraja rata, nakon čega se porodica odselila u Čehoslovačku, početkom 1945. Boukalova ćerka je tokom života u Jugoslaviji bila zaljubljena u jednog Slovenca, zbog čega njen otac nije želeo da napusti zemlju pre rata. Nakon selidbe se nikada nije udala, a radila je u jugoslovenskoj ambasadi u Pragu, gde je i umrla. Naslednici praškog bankara koji je preminuo 1984, Nina Fibigerova i Ivan Boukal znali su da njihov deda ima imovinu u Srbiji jer im je o tome pričao otac.
S Boukalovim unucima kontaktirala je Darinka Tatalović iz Beograda, čiji je otac Sava Đekić radio za njihovog dedu kao baštovan. Od Boukala je kupio deo placa gde je izgradio kućicu, koja i danas stoji kraj vile Ružice Đinđić, u Tolstojevoj 35. Đekić je ovde živeo sa porodicom, ali su izbačeni 1950. godine, kada se u njihov dom uselio vozač generala Udbe Pavla Pekića. Porodicu Đekić preselili su “privremeno” u malu vinogradarsku kućicu sa zemljanim podom. Nakon dve godine života u teškim uslovima Darinkin otac je probao da vrati dom, ali ga je Udba privela i pretukla u podrumu nekadašnje kuće Arčibalda Rajsa. Sava je umro od unutrašnjeg krvarenja, a tada je nestao i kupoprodajni ugovor za kuću. Vila Boukalovih nacionalizovana je 1948. godine, ali manju kuću u Tolstojevoj 35 država zapravo nikada nije ni prisvojila. Borba Darinke Tatalović i Boukalovih unuka da povrate svoje traje i danas.
Nakon rata, u vilu Boukalovih se prvi uselio general Udbe Pavle Pekić. Sledeći je u njoj živeo poslednji predsednik Predsedništva SFRJ Stjepan Mesić. Zatim su u Užičkoj 40 boravili bivši premijeri Radoman Božović, Nikola Šainović i Mirko Marjanović. Premijer Zoran Đinđić u vilu se preselio 2002, kako je tada rečeno, iz bezbednosnih razloga. Godinu dana kasnije Đinđić je ubijen, a njegova supruga i dvoje dece ostaju u Užičkoj 40. Vlada Srbije 2004. dodelila je vilu u trajno vlasništvo Ružici Đinđić u zamenu za dva stana u centru grada.
Ko su danas vlasnici parcela u Užičkoj ulici?
1 – Karađorđević Jelisaveta, 639 metara kvadratnih, Karađorđević Barbara Eleonor Marija
4 – Komnenović Miloš, Stojaković Marko
5 – Žikić Dragoslav, Živković Boban
6 – Cvijić Zoran, Komnenović Miloš, Nenadović Simonida, Tadić Milan
7 – Đokić Vesna
9 – Ekstra-Pet d.o.o., Voda Vrnjci a.d. Vrnjačka banja
10 – Vujović Pera
17 – Ilić Ljubiša, Reldor trejding limitid, Maksimović Mihailo, Ilić Ana
20 – Porodična stambena zgrada – Mišković Karić Ivana, 319 metara kvadratnih
21 – Nicović Vanja, Radmila, Irena
24 – Marinković Bojan, 1.221 metar kvadratni
26 – Bogdanović Slobodan, Filipović Stojanka, Stojičević Maja, Bogunović Slobodan, Stojičević Slobodan, Novaković Ana, Stojanović Danica
34 – Porodična stambena zgrada, 127 kvadrata – Marković Mirjana, Milošević Marija, spor za utvrđivanje prava na nepokretnosti 2006, zabrana otuđenja ili opterećenja nepokretnosti 2009, prvostepena odluka nije pravosnažna 21. 7. 2017.
35 – Porodična stambena zgrada 577 kvadrata – Trivorst limitid (Limitid Nikozija, Kipar), dve pomoćne zgrade 107 i 37 kvadrata – Karić Nebojša, objekti izgrađeni bez dozvole
36 – Porodična stambena zgrada, 329 kvadrata – Mišković Miroslav, zabrana otuđenja ili opterećenja nepokretnosti 2013.
37 – Kovačević Radmila, Blagojević Merima, Blagojević Dragomir, Lazić Danica, Blagojević Lukačev Milena
39 – Jucel d.o.o., 158 kvadrata, Jucel d.o.o., 37 kvadrata – objekat izgrađen bez odobrenja za gradnju, vlasnik nije utvrđen, Jucel d.o.o., 111 kvadrata
40 – Ružica Đinđić
41 – Milanović Jovanka, Vuksanović Dušan, 53 kvadrata, plus dva objekta izgrađena bez dozvole, Miljković Branko, Komercijalna banka
43 – Zekić Ljiljana, Milisavljević Mile, Kebbati Jolan
47 – Popović Milka, Popović Đorđe
