U antičko doba rimski putevi su smatrani spomenicima. Tokom perioda od nekoliko vekova, Rimljani su izgradili efikasnu mrežu puteva koja je na kraju dostigla dužinu od 80.000 kilometara i prostirala se na području koje danas obuhvata više od 30 zemalja. Na površini nekih rimskih puteva bilo je jednostavno utabanog šljunka. Međutim, divljenje tadašnjeg sveta stekli su popločani putevi. Površinu ovakvih puteva činile su velike kamene ploče koje su obično bile napravljene od stena koje su se mogle naći u blizini. Ploče su virile da bi se kišnica slivala ka odvodnim kanalima koji su se nalazili sa obe strane puta. To je doprinelo da ovi spomenici opstanu veoma dugo, neki od njih do danas.
Rimski putevi su pažljivo projektovani i građeni da budu dobri, praktični i lepi. U idealnom slučaju, oni su predstavljali najkraću moguću vezu između početne tačke i odredišta, što objašnjava zašto su mnogi od njih imali duge prave deonice. Međutim, putevi su često morali da se prilagođavaju prirodnim karakteristikama terena. Gde je bilo moguće, u brdskim i planinskim predelima, rimski inženjeri su gradili puteve duž padina, na sunčanoj strani planine. Zbog toga je osećanje neprijatno zbog lošeg vremena svedeno na minimum.
Kako su ovi putevi uspeli da prevaziđu prirodne prepreke, kao što su reke? Jedno od rešenja bili su mostovi, od kojih neki postoje i danas, svedočeći u prilog izvanrednih tehničkih veština starih Rimljana. Dostignuća rimskog graditeljstva, nisu se mogla nadmašiti vekovima.“ Vojnici i trgovci, propovednici i turisti, glumci i gladijatori – svi su oni putovali ovim putevima. Pešaci su dnevno prelazili oko 25 do 30 kilometara. Udaljenosti se mogu dobiti iz prekretnica. To je bilo kamenje raznih oblika, najčešće cilindričnog, postavljeno na svakih 1,48 metara – što je bila dužina rimske milje. Bilo je i gostionica, gde su putnici mogli da razmene konje, da kupe nešto za jelo, a u nekimaslučajevima i da prenoći. Neka od mesta gde su se nalazili ovi gostionici razvila su se u male gradove.
Neposredno pre pojave hrišćanstva, Cezar Avgust je započeo program održavanja puteva. On je imenovao oficire koji su se starali o jednom ili više puteva. Na Rimskom forumu je podigao ono što je poznato kao zlatna prekretnica, odnosno miliarni aureum. Ovaj stub sa pozlaćenim bronzanim slovima predstavljao je idealnu krajnju tačku svih rimskih puteva u Italiji. Tako je nastala izreka: „Svi putevi vode u Rim.“
Avgust je postavio i karte koje prikazuju mrežu rimskih puteva. Čini se da je ta mreža puteva bila u najboljem stanju da zadovolji potrebe ljudi i tadašnje standarde.
Nedaleko od Užica, Uu šumovitim brdima oko Sevojna, skriven od pogleda u kanjonu reke Dervente, nalazi se stari kameni most koji su davno gradili Rimljani. Narod taj lepi prastari kameni mostić na reci Derventi između mesta Gajevi i Potočanje zove Rimski most.
Nekada rimski pa turski drum, sada je to asfaltiran put, vodi u kanjon reke Dervente. Most od sige se kao iz neke bajke pružio u ovom, odavno beznarodnom kraju, i dok ljudi žele da raščiste s prošlošću, zatirući tragove svega što nije moderno, ovaj je most opstajao, prirodom zaklonjen od takvih namera. Utkan je u ovaj krajolik sačinjen od dva brda koja se, iz dva različita sela, spuštaju do bistre vode. Zna rečica i da presuši i da nestane pod zemljom, ali nikada nije prestala da pritiče reci Đetinji. Priroda, voda, most, mir, tišina to je odlika okoline Rimskoga mosta.
Starac Bore Mitrović, koga zovu “čuvar mosta”, jedini je stanovnik u okolini mosta. Živi u skromnoj kući svoje samačke dane deli sa psom Lujom i mačorom Cigom. Trideset tri godine radio kao livac u Valjaonici, svaki dan prelazio most, peške odlazeći na posao. U penziji je isto toliko. Žao mu što ne može više da radi, što nema konja, što mu je „bašča“ sa šljivama zarasla, ali najžalije što most, kraj kojeg je rastao, nema ko da obnovi. Čuvao je Bore most koliko je mogao. Nije prelazio zapregom preko mosta kada nije morao, sakupljao je kamenje koje je ispadalo iz njega i vraćao ga na svoje mesto, krčio šiblje, čistio svod od korova. Rekao je: Most je star vekovima, ali je ipak odoleo zubu vremena i to, kako kažu stari, zbog toga što su ga gradili rimski legionari koji su kamen prenosili na leđima. I evo izgradili su ga svaka im čast. Prema pričama starijih meštana, koje sam slušao kao dete most su vredno gradila i dva brata blizanca, zato se celo selo naziva Blizanci. Ja mislim da nijedan zidar kod nas danas ne bi mogao da izvede, ovo što su izveli Rimljani i to bez materijala i mašina. Sve je ovo ručno zidano. Bili su izuzetno spretni i vešti”.
Ovaj osamdesetogodišnji starac pored ovog mosta je rastao i seća se kako je to izgedalo nekad: “Subotom je celo selo išlo u Užice na pijac, preko ovog mosta. Kupimo šećera, brašna, ulja i vratimo se kući. Stari kameni rimski most danas je malo poznat i zaboravljen je, a nekad su preko njega prelazili trgovci koji su carskim drumom putovali od Dubrovnika ka Grčkoj. Most su ipak plavile mnoge vode i na kamenoj građevini ostavile su traga. Sa komšijama sam popravio šta se moglo, ali se plašim da se ovaj spomenik jednog dana ne uruši.Treba neka ekipa da dođe da se ovo zaštiti. Bilo bi šteta da sa lica zemlje nestane ovako jedan bitan trag iz doba Rimljana”.
U blizini mosta, ispod stene koja se nadvila nad Derventom izvire i čista pitka voda, ali ovo nalazište poznato je samo iskusnim posetiocima ovog dela užičkog kraja. Proverite
