Ту где је данас бетонско сиво брдо, Хотел “Златибор”, популарни “Сивоња”, у делу према реци, некадашњој “Табани”, била је ужичка “Зелена пијаца”, проширење Житне пијаце и централна пијаца када је изграђен Трг “Партизана”. Када је решено да се на том месту гради нови хотел, Зелена пијаца је 1967. године пресeљена на “Липу”, на плац где је било предузеће “Отпад”, које је пресељено поред Ђетиње доле у Аду. Пре него је су пресељен пијац, неколико година на празном плацу будућег пијаца био је луна парк са рингишпилима, ту поред уређене камене обале Царинског, тј. Липског потока.
Ужичанин писац, песник, академик Љуба Симовић се сећао помало песнички: “Зелена пијаца се налазила на левој обали Ђетиње… Главна пијачна места припадала су воћу и поврћу, које су Ужичани звали зелениш. Ту се продавало све, од зеља и спанаћа до карфиола; од љубичастих плавих патлиџана до жутих и белих тикава, и тикава колачара; од првих црвених трешања, везаних по пет у китице, па до хладних и промрзлих јабука зимњача, на којима, на тезги, почиње да се хвата снег, који се још не види да пада. После трешања белица и црница, пијаца се једно време црвенила од рибизли, или се плавила од боровница. Шумске јагоде, црвене, ситне, мирисне, најслађе су биле када су се продавале у корпицама од беле брезове коре, које су звали крубуљице. Грожђе, плаво и бело, продавало се заједно са пчелама. На рубу пијаце, испод моста са испрегнутих волујских кола, продавале су се, лети, брда лубеница. Охлађене у реци, лубенице су се, великим ножевима, секле у црвене и слатке полумесеце, пуне густог шећера и црних семенки. На делу пијаце на којим су се продавале лубенице продавале су се и диње, међу којима су најцењеније биле цероваче.”
Када је напрвљен Трг, све са Житне пијаце је нашло своје место на Зеленој – жито, бели мрс, суво месо и сви ти мириси су се помешали са “зеленишом”. На ивици Зелене пијаце пред јесен су ту према Омладинској улици и кеју биле гомиле плавкастих, љубичастих и зелених главица купуса, гомиле жутих, зелених, црвених паприка, шиља и бабура, које су неки звали “бобошаре”. Близу дрвеног моста који преко реке води на Међај, тамо где је била до скора велика жалосна врба продавали су брезове метле из Трнаве и Губин-дола, земљани лонци и пржуље из Злакусе и Потпећа, дрвени судови, сита, лепо ишаране свирале, фруле, двојнице из Скржути, Равни и Никојевића.
