Kad se pređe preko drvenog mosta na desnu obalu Đetinje, dolazilo se na Međaj, veliko sastajalište grada i sela. Od zelenilom okruženog jaza, uz njega reda kuća poznatih užičkih porodica, bila je gola utabana zemljom ledinina, sve do reke na kojoj je bio Stočni pijac.
Sećam se tog prodornog skičanja prasića, blejanja ovaca i jaganjaca, goveda koja preživaju, lenjo mašu repovima… Pazarnim danom taj užički pijac je bio prepun ljudi, junadi, krava, teladi, volova i bikova, ogromnih vunenih ovnova uvrnutih rogova, ovaca i jagnjadi, da igla nije imala gde da padne.
Pre rata i tokom okupacije bilo je tu rogatih i bradatih jarčina, koza čije je gusto mleko bilo lek protiv tuberkuloze, koza sa nestašnim jaradima, pričali su stari cenjeni Užičani.
U moje vreme šezdesetih i sedamdesetih godina itd. nije ih bilo, jer ih je posleratna vlast zabranila. Bilo je utovljenih svinja, crnih, belih, kovrdžavih mangulica. Tu je bio kako bi danas rekli parking, ali za konje sa drvenim kaubojskim na ćirilično p mestima za vezivanje.
Bila je to baš bučna pijaca prepuna rogova, repova, kola, slame, sena, užadi, povodaca, bičeva, muva, novčanika, džeparoša, prevaranata, brabonjaka i balege, gde je u moje vreme užički inspektor Megre, praćen sa dva milicajca, pažljivo osmatrao u svom tom gužvanjcu ljudi i stoke. Kao podstanar i uljez, skrajnut uza samu reku, natovaren na kola ili natrpan u džakove, na Stočnoj pijaci se, u oblaku bele prašine ili u grmenu prodavao na kilo i kreč.
Kada bi se seljaci, posle pazarnog dana sa svim svojim ariklima i pratećom opremom, razišli u svoja zlatiborska, požeška, lužnička i bajnobaštanska sela, Međaj je mogao da posluži za neke druga uzbudljiva događanja. Tu bi dolazili i italijanski luna parkovi, cirkusi, ringišpili, “Zid smrti”…
Vozači “zida smrti”, ustvari su vozači motora u buretu. Užičani su sa posebnim interesovanjem posmatrali motorciklističke vratolomije “Zida smrti”. Za razliku od ostalih artista ove vrste, koji su u većini slučajeva bili stranci, vlasnici ovih ogromnih buradi po čijim su kružnim stranama, u potpunosti horizonatalnom položaju, najvećom brzinom, kružili neustrašivi motorciklisti, pripadali su, uglavnom, srpskoj naciji. Takođe, pored vlasnika, i sami “jahači ove male apokalipse” bili su iz Srbije”, bilo ih je i iz Užica.
Stvarno je čudno da su najčešći lomivrat artisti bili Srbi i da su najčešće nastupali sami. To duboko bure ličilo je na visoku kulu u koju silaze vozači, nekad obučeni kao da putuju u svemir, a nekad samo u majicama i farmericama. Posmatrači su bili smešteni na metalnim podaščanim terasama uz gonju ivicu “bureta smrti”. Sa motora su bili poskidani auspusi, tako da kako je kratka prestava odmicala, buka bila nepodnošljiva, sve se treslo i širilo strah.
Vozač ili njih par bi krenuli polako u dnu i sve brže, sve do ispod ivice bureta i prepadnute publike. Zapamtio sam da su slično uspeli tu na Međaju i sa automobilom. Vozači kad bi stigli do ivice polako smanjivali gas i vraćali se na početno mesto uz aplauz posmatrača. Pre predstave su ispred bureta na nekakvim valjcima izvodili na motoru bravure menjajući mesta na motoru, gde bi na kraju stali na sedište. Kad bi se vratili na početni položaj spikerka bi ih prestavila po imenu i ludoj hrabrosti.
