„Kako na Zlatiboru nestaje mirisnog lepotana zlatiborskog narcisa tako na njemu ima sve manje Užičana“. Čika Rade s Dovarja
Nisam mislio da ću se ikada odreći Zlatibora, onoga uz veštaško jezero, nekad turističkog nasalja danas turističkog grada. Kada sam ga zavolero šezdesetih I sedamdesetih godina bio je mali turistički centar sa lepom perspektivom, ako bi se planski radilo i gradilo. Danas je Zlatibor je postao „svetski“ a naš sa „evropskim“ izgledom i sadržajem. Stotine kafića, pekara, poslastičarnica, pansiona, apartmana, hotela, hostela, odmarališta, kampova, fudbalskih, košarkaških i teniskih igrališta, vanpansionskih sadržaja koje smo doskora samo gledali na televiziji i društvenim mrežama. Koga iz prestonice ne uslikaju na Zlatiboru, taj nije „in“.
U Čajetinskoj opštini su shvatili šta donosi pare. Molili, radili, lobirali, zvali. Kad je jednom počelo, sve krenulo kao stampedo. Danas se tu sve radi i vrti oko para. Opština Čajetina (čitaj Zlatibor i ostatak opštine) ima budžet od dve milijarde dinara, kao čitav „ogromni“ (u komparaciji sa Čajetinom) grad Užice i više. Zlatiborci su „unovčili“ vazdušnu banju ali su izgubili dušu.
Dok ovo pišem Zlatibor je pred otvaranjem vazdušnu gondole od desetak kilometara do ski-staze na Torniku. Nekadašnji koncept Zlatiborskog planinskog turizma, uživanje u prirodi i čistom vazduhu, urušio se ekspanziji tržišta nekretnina u procvatu. Nema ulice urbanog Zlatibora u kojoj nema bar jedno gradilište, najviše se grade hoteli visoke kategorije.
Nekada ruralni planinski turistički centar sa ponekim hotelom, čistim planinskim vazduhom i mirisom borova, centar Zlatibora danas sve više podseća na prigradsko naselje nekog većeg grada, o čijem razvoju urbanisti kao da nisu ni konsultovani.
Vikendice, građene za lične potrebe nosilaca samoupravnog socijalizma tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, uzmiču pred brojnim investitorima, koji pored njih (ili na njihovom mestu) zidaju višespratnice sa apartmanima za prodaju ili iznajmljivanje. Borovi, oni koji još nisu posečeni, okićeni su papirnim oglasima za izdavanje ili prodaju nekretnina. Gde nema borova, tu su bilbordi, koji nude, uglavnom “lux apartmane”. Uglavnom kupuju domaći kupci i gastarbajteri. Ima i dosta kuća iz Republike srpske. I dok trgovci nekretninama i investitori zadovoljno trljaju ruke, jer posao dobro ide, ima i onih koji ne gledaju blagonaklono na urbanizaciju Zlatibora.
Tako je u Srbiji usvojen novi zakon o sprečavanju pranja novca, kojim je uvedena obaveza da javni beležnici i advokati, koji su najčešće angažovani u poslovima vezanim za nekretnine. Upravi za sprečavanje pranja novca prijave ukoliko postoje osnove sumnje da se radi o pranju novca. Kako se menja izgled Zlatibora, promenila se i struktura gostiju, sve više je porodica sa malom decom, sa svih strana, stranaca iz kine, Izrala…
Ipak, bilo da se gradi planski ili ne, tek i na forumima gde turisti ostavljaju utiske o ovoj planini, sve je više komentara u kojima se pominju termini kao što su “urbanistički haos” ili “urbanističko ludilo”. Kritičari “prekomerne” urbanizacije navode da će turisti iz gondole, imati samo pogled na stambene zgrade. Neki se žale da deca ne mogu da se nadišu planinskog vazduha, jer je centar zakrčen kolima i gradilištima. Ipak Zlatibor je i dalje najposećenija turistička destinacija u Srbiji. Prošle 2019. godine za Prvi maj Zlatibor je posetilo oko 30.000 gostiju. Ambicija lokalnih vlasti je da do 2027. godine utrostruče broj turista na Zlatiboru – sa sadašnjih oko 300.000 godišnje na milion.
Užičane sve manje interesuje taj urbani Zlatibor grad nastao oko jezera, većina je prodala svoje vikendice. Sve više se okreću šetnjama i prirodnim nedirnutim lepotama na predivnoj Jelovoj gori. mnogi odlaze iz Užica na Jelovu goru i vraćaju se peške.
A nekada je I komšija Mulina pevao:
Zlatibore
moj zeleni bore
Ja se penjem
tebi u vrhove
Da ja vidim
lepo Uzice
I u njemu
moje milo drago…
