Вароши Ужицу је током средњег века и даље преко Шехер Ужица градњу условљавала конфигурација терена када се развијао шири градски центар. Знамо да Ужице лежи у уској котлини окруженој брдима и да се град развијао испред средњовековне тврђаве, покрај Ђетиње. Током 19. века, Ужице је било типичана орјентална варош. Куће су биле најчешће на спрат, покривене шиндром или ћерамидом, са приземљем зиданим каменим или ћерпичем и спратом зиданим биркатицом („кућа на бој“- једноспратница или, зид у ширини једне цигле, једног ћерпича), са дрвеним доксатом, диванинама и истуреним еркерима (балкон, еркер и лођа су у функционалном и конструктивном погледу исти грђевински елеменат). Варош се простирала с обе стране реке по котлини и падинама брда.
Преко Ђетиње су била два лучна камена моста са сводовима од сиге, Ђулића и Касапчића мостови и неколико дрвених мостова за пешаке. У чаршији је било десетак џамија и само једна православна црква – црква Светог Марка, подигнута 1828. Саборна црква Светог Ђорђа изграђена је 1844. Из тог периода скоро да није сачуван ни један објекат. Ту можемо сврстати кућу Андре Станића на Царини и Јокановића кућа на Слануши или ближе на Тргу Св. Саве које су примери орјенталног балканског градитељства из шесте деценије 19. века. Нису сачуване карактеристичне старе ужичке куће, какве су биле кућа Зотовића у Међају и кућа Лапчевића на Ракијској пијаци. Пример јавног обекта у том стилу је зграда старе општине, данас градска галерија. На брду иза највећег солитера на Ракијској постоји и данас стара кућа Матијевића у истом стилу за коју више нико од надлежних не зна.
Архитектура улица из 19. века постоји данас (септембар 2019. године) делимично у Жичкој улици на Ракијском пијацу, на Пашиновцу, на Мегдану у Јазовима, на Међају, у улици кнеза Лазара и у Дечанској, уз Главну улицу уз Доварје, на „Липи“ на потезу од некадашње робне куће „Прогрес“ до Алексића моста. Брже нестају куће, него што ја стигнем да проверим да ли још постоје. На неколико места се могу видети и старе капије кроз које се улазило у унутрашња дворишта, која су била кадрмисана или уређена у стилу ђул-баште.
Ужичани су одувек шетали по околним брдима, пејсаж Ужица који је забележен на најстаријим фотографијама је био препознатљив, архетектура европског утицаја се ослобођала од орјентално балканског утицаја европским стилом градње. Прва већа зграда изграђена је у Ужицу 1859. године, била је неокласитистичка зграда Окружног начелства, данас најстарија зграда у граду. Од тада Ужице добоја обрисе структуре европског градског језгра. Затим је 1884. године подигнута зграда Прве основне школе, на којој је дограђен спрат 1933. године. У ужички пејсаж 1993. уметнута је зграда Гимназије у стилу академизма, а онда се 1900. године из ледине Бешировог поља издигла касарна у неокласичном стилу у Крчагову. На десној обали 1899. године изграђена је Централа под градом, а на левој обали Ђетиње, на простору уз данашњу улицу Малише Атанацковића до улице Михаила Илића, по пројектној документацији урађеној у Кемцу у Немачкој, од 1900 до 1903, изграђена је хала Ткачке радионице са елементима неоготике. Управна зграда украсила је Ужице 1903. у истом стилу. Малиша Атанацковић је 1907. изградио стари Електрични млин у клисури Грот, а нови на Ракијској пијаци 1912.
Године 1912, по узору на европске трендове, почела је модернизација града што се примећује на кући Милоша Трифуновића. Тада је започета и градња школе на Липи, данас ОШ “Душан Јерковић”. Те две зграде су први примери сецесије у граду уз Ђетињу. Исте године је изграђена и железничка станица на Беглуку са елементима француске вернакуларне архитектуре (Вернакуларна форма – карактеристична за одређена подручја, градове или државе, која представља традиционалну стилску форму једног краја).
У међуратном периоду изграђена је Палата ткачке радионице 1920. Зграда опште болнице у Крчагову 1922. године. Па нова зграда Окружног начелства и суда 1927, данашња Граска кућа или ти “Општина”. Све три у стилу академизма.
Године 1934, саграђена је зграда Соколског дома – „Соколана“ у српско-византиском стилу архитекте Момира Коруновића. Украсила је Ужице као грађевина, али и у културно-спортском смислу и убрзо постала храм културе и спорта бројних генерација. Године 1974. ужичка власт, на чијем је челу био председник општине Петар Антонијевић, доноси одлуку да се Соколана сруши, јер ће је „срушити потреси моћне пруге Београд-Бар која пролази испод Забучја у близини“. То је био највећи урбанистички злочин у историји града. Соколана је била део ужичког урбаног идентитета.
Објекти индустријске и инжињерске архитектуре граде се током прве половине 20. века изузев у време светских ратова. Стари бетонски железнички мост на плажи подигнут је 1924. и тада је имао највећи лук на Балкану. Железничка ложионица и колница 1927, Мост краља Александра 1928…
