Gimnazija arhitektonski ponos Užica i njene sablje

344

Početkom dvadesetih godina najveća i najviša zgrada u Užicu, Gimnazija – realka, arhitektonski ponos grada, postala je još viša – dobila je još jedan sprat, treći. Tada je stigla i neopoziva naredba Ministarstva prosvete, prema kojoj su svi direktori gimnazija na prostoru Kraljevine Jugoslavije, bili obavezni da stanuju u krugu zgrade ovih školskih institucija. Kada je ova naredba stigla u užičku Gimnaziju, vraćena je primopredaja dužnosti između dva ratna veterana iz minula tri rata, dva rezerna potpukovnika, dotadašnjih direktora gimnazije, Mihajla Mikice Živkovića, koji je odlazio u penziju i nešto mlađeg profesora matematike, Pavla Vujića.

 

Gimnazija sa tek izgrađenim spratom
Gimnazija sa tek izgrađenim spratom

Pavle Vujić je živeo u brojnoj porodici svoje sestre udovice, u jednoj od najstarijih kuća u gradu, koja se i danas danas nalazi u Hadži Melentijevoj ulici. Kada je dograđivan treći sprat, na zapadnoj strani gimnazije dograđen je i stanbeni deo, u kome je mogao da se odvija normalan porodični život. Nasuprot ovome dograđenom delu, pored već postojećeg dugačkog hodnika, nalazile su se dve spavaće sobe i jedna poveća salonska prostorija. U isto vreme je, prema Malome parku, otvoren ulaz za direktorov stan. Danas je to ulaz za profesore, čija vrata sa elegantno izvajanim gornjim lukom i danas krase ovu vremešnu užičku zgradu.

– “Na drugom spratu Gimnazije, na severozapadnom uglu ove zgrade, nalazila se direktorova kancelarija, a odmah uz nju sa pogledom na Mali park prostorija gimnazijskog sekretarijata. Sa te strane bila je velika profesorska zbornica, dok je na kraju ovog zapadnog krila, u jednoj ne tako velikoj, pravougaonoj odaji, bila smešena služiteljska kancelarija. Više vrata na unutrašnjem zidu ove kancelarije, bio je instaliran jedan električni aparat, na kome su se uz pomoć zvučnog signala palile tri male raznobojne sijalice. Ukoliko bi zasvetlela zelena sijalica, to je značilo da je dežurni služitelj pozvan kod direktora u kancelariju. Plava svetlost označavala je poziv od sekretara, a crvena znak da ide u profesorsku zbornicu. Od inventara tu je bilo devet starih stolica, jedan poveći ormar, u kome se nalazilo nekoliko flaša sa lizolom i jednom kutijom sa kompletnim priborom za ukazivanje hitne pomoći. Sredinu sobe zauzimali su dva obična četvrtasta stola, a na levom pobočnom zidu, kao jedina “dekoracija”, visila je već smežurana reprodukcija Predićeve Kosovske devojke i Orlovića Pavla (Orlovići su dali plac na kome je užička Gimnazija sagrađena).

U uglu te “dežurne sobe“ godinama su, oslonjene o zid, “dremale” četiri zarđale sablje. Zbog toga je ova odaja bila neobično atraktivna za užičku decu. Posebno ih je privlačila jedna poveća sablja uvučena u crnu kaniju, za koju su im služitelji pričali da je pripadala lično Kraljeviću Marku. Tek kad bi postali gimnazijalaci, otkrili bi “tajnu” o preklu ovog “hladnog oružja”, da su ove sablje nekad, pre Balkanskog rata, služile kao nastavno sredstvo, uz pomoć kojih su mačevalačkoj veštini obučavani đaci-komite.”