Несвакидашње сведочење нашег познатог редитеља Младомира Пурише Ђорђевића о данима успона и пада партизанске државе која је живела 67 дана…
Младомир Ђорђевић, познатији као Пуриша, рођен је 6. маја 1924. године у Чачку. Још пре рата био је скојевац и на самом почетку устанка придружио се партизанима. Робијао је у логору у Смедеревској Паланци. Играо је фудбал у чачанском „Борцу”, а 1946. године почиње да пише у „Политици”. Наредне године ради у „Филмским новостима” као уредник, па почиње да снима и документарне филмове. Убрзо креће и са играним, да би шездесетих година 20. века снимио неколико филмова који се убрајају у најбољу југословенску кинематографију: „Девојка”, „Сан”, „Јутро”, „Подне”. Последња два су га сврстала међу режисере такозваног „црног таласа”, што је било довољно за гомилу невоља.
И у 94. години врло је активан и живахан, има сценарио по роману Бране Шћепановића, „Уста пуна земље” и нада се да ће га снимити. Снимио је и документарац о Бранку Ћопићу, „Мала моја из Босанске Крупе”, који је на Фестивалу ауторског филма ове године добио полусатне овације. А сваког јутра свира усну хармонику.
Октобар 1941. године. Прва слободна територија у окупираној Европи. Центар, Ужице. Слободан је и Чачак. Немци сабијени у веће гарнизоне у градовима, док Ужичка република, како су назвали ослобођену територију, живи свој живот. Раде фабрике, народ усред рата живи колико-толико нормалан живот. Свакодневно саобраћа воз на прузи Чачак–Ужице. Чак се поштује и ред вожње. А на железничкој станици у Чачку десетина младића, одређених да одржавају ред, повремено истоварају вагоне. Ипак, срећни су пошто се не иде у школу, коју је окупатор укинуо. Међу њима вероватно најрадоснији Младомир Ђорђевић, звани Пуриша. Четрнаестогодишњак, ученик седмог разреда гимназије, син предратног секретара општине. Имао је кечеве из латинског и природописа, смешило му се понављање разреда, па му је рат дошао као летњи одмор. Прво да промене свет, па ће онда школа. Има времена…
Комесар железничке станице, што ће рећи и Пуркетове десетине, јесте Ацо Кнежевић, звани Патак, најбоље лево крило Краљевине Југославије. И тај Ацо Патак одредио им је касарну, и то прву класу путничког вагона. А да им не буде досадно, доделио им је двадесетак заробљених Немаца. И њих је потрпао у вагон, додуше онај поштански. Да се зна ко је заробљеник. Тако Пурке и десетина, у њој и Александар Керковић, Владан Рисимовић, Живорад Јоловић звани Џуџа, са заробљеним Немцима сваки дан парадирају станицом.
Ако се деси да надлеће немачки извиђачки авион, а дешавало се безмало сваког дана, Пурке лепо замоли Немце да у униформама изађу насред пруге и машу својим пилотима. Здружили су се са заробљеницима, научили их да на „Хитлер капут” одговоре истим. Ако би онај авион избацио неку мању бомбу, Керко викне Немцима „Лос, лос!” и чувари и заробљеници трк до пијаце, одакле су сељаци нетом утекли у страху од бомбардовања. А на тезгама остала сланина, пршута, кајмак, сир…Све небрањено.
Пастир Костја у џез издању
Још је био октобар и Пурке од Аце Патка добије задатак да возом оде у Ужице. Обавештени су да тамо постоји богат културни живот, па да види шта се дешава и можда нека искуства пресаде у Чачак. Бољег човека за тај задатак тешко да је могао да одабере, пошто је Пурке још од пре рата по Чачку био познат као неко ко до бесвести гледа све филмове, још више глумице, ту је и музика.
Кад је стигао „ћиром”, Ужице као метропола. Све пуно војске, углавном партизанске, четници су се улогорили у Пожеги. Још се није захуктао братоубилачки рат, још је на снази договор Тита и Драже. У кафани два стола, један до другог. За једним се уписују у партизане, за другим у четнике. Млађи свет углавном око оног првог, старији, под војничком заклетвом, чека код другог.
Ђорђевић је у Ужицу нашао неког познаника, Брану Ћеловића, дете из богатије куће. Свирао је хармонику. А чачански омладинац обожава музику, годинама је јурио оца да му купи клавир, али се тај клавир некако преметнуо у усну хармонику, коју до данас свира сваког јутра. Ћеловић ухвати Пуркета под руку и право у Дом културе. Овај запрепашћен, а Брана се смешка. Како и не би, када је у току проба џез оркестра. И то оркестра који изводи песме из филма „Пастир Костја”. Па за њима и неке џез стандарде. Све то у Ужицу, док около бесни рат. Оркестар је под командом извесног професора Драгана, који је мало дириговао поповским хором, мало џез оркестром.
Прођу преко Житне пијаце, а тамо се са разгласа оре вести Радио Москве и Радио Лондона. Упознају чувеног Прима берберина поред хотела „Палас”, у коме су се налазиле важне установе новоутврђене републике. Примо берберин, ко и сваки берберин, ризница прича. И ту се Пурке начисто разочара у партизанску државу. Зашто? Зато што је од Прима чуо да су у Врховном штабу најлепше девојке, што Ужица, што Чачка. Међу њима и Иванка Кухар, Пуришина тиха чежња, иначе другарица његове сестре. Једном је у Чачку ишао у биоскоп са њих две, и Иванка га је нехајно пољубила у образ. Забуном или не, тек, Пуриша то памти до данас, и не умива тај образ.
Ту је и Тито долазио да се шиша. Ови одмах навале да чују да ли је Тито остављао бакшиш. Примо врда, да би на крају одао да јесте добијао бакшиш, али не од Тита лично, него од Даворјанке Пауновић, његове секретарице и љубавнице. Зашто од ње? Па да не би остали отисци прстију на парама. Непријатељ не спава, шпијуни вребају, и само чекају да открију ко је заправо друг Врховни. Помињао је Примо и неке забаве у „Паласу”, са којих се чуло свашта. И све време се смејуљио.
Пун утисака, Пурке опет на воз, па за Чачак. Враћао се још неколико пута, по задацима Аце Патка. Ишао је и кад је почело отворено непријатељство између партизана и четника, а воз мора да прође кроз Пожегу. Онда четници мало припуцају, машиновођа не успорава, па сви живи и здрави стигну на одредиште. У повратку, иста процедура. Мало залегну, пројуре кроз Пожегу, четници мало шенлуче, и сви срећни и задовољни.
Џуџа на дресини
Идила слободне територије и партизанске државе или, како ју је Недићева пропаганда називала, „Мале Совјетије”, потрајала је до краја новембра. Пурке осећа да се нешто спрема, пошто је његовој десетини на станици наређено да буду строжи. Чувају пролаз према фабрици хартије. Чак је и неколицина оних заробљеника стражарила са њима. Дали им неку стару пушчетину, да не зевају около беспослени. Шта се то тако важно дешава? Штампа се књига „Историја СКП (б)” у Ужицу, а хартију ваља довести из Чачка. Међутим, Немци некако нису били вољни да сачекају да се књига заврши, нити да покажу разумевање за то културно прегалаштво, него навале из све снаге. Офанзива!
Они од Краљева у Чачак, тенковима, а Пурке из Чачка, опет возом, само сада у друштву. Ацо Патак му је наредио да своје заробљенике потрпа у вагоне и отера их у Ужице. Наређење-извршење, па је Пурке с Немцима стигао у Ужице непосредно после битке на Кадињачи, 30. новембра. Објављена је наредба за повлачење из града, пошто Немци незадрживо надиру. Неко је закључио, или се бар тако званично причало, да неће то да потраје. Немци ће тек да прођу тенковима кроз град и продуже даље, а они ће по околним брдима и урвинама да сачекају, па ће лепо да се врате чим прође олуја. Невоља је што Вермахту то није падало на памет, па Пурке сведочи да се оно чему су волели да тепају „стратешко повлачење” убрзо претворило у општу бежанију. Претпостављао је да неки генерали или пуковници командују у том повлачењу, али нигде никог, свако бежи што даље и што брже.
У свом том хаосу Пурке сретне свог друга Џуџу Јоловића. Испоставиће се да је тај био можда и најважнија личност у Пуркетовом повлачењу, пошто је својевремено, као шегрт, од свог мајстора научио да вози дресину. Не само што је научио, него је и на поклон добио једну марке „валтер”, не на педале, већ на мотор. Свако мало је путовао од Чачка до Ужица, по разним задацима Аца Патка. Сада се Џуџа са све дресином нашао у бежанији. Додуше, још су се неки намерили на превозно средство, али су ова двојица некако успели да отму „валтера” и крену пругом до Биоске. Тамо им је нестало бензина. А нигде у околини живе душе, сви утекли и посакривали се.
Пурке се мало прошетао и са неке узвишице видео призор који данас описује као готову филмску сцену: око 500 немачких војника, голих до појаса, раде гимнастику. Није застајао да се диви призору, него је брже-боље збрисао на другу страну. Кренуо је ка Златибору.
Бестрагијом Рзава
Почиње снег, на путу кркљанац. Људи понели све што су могли и веру се путем. Поред њих много наоружаних партизана. Пурке се сећа Крагујевачког одреда, и то по томе што је готово сваки борац носио пушкомитраљез преко рамена. И сви у форсирани марш ка Златибору. У гомили никог познатог. А онда, још једна филмска сцена. Снег веје, а на једној узвишици човек у мантији. Контраст црног и белог. Говори нешто људима. Био је то поп Влада Зечевић. Објашњавао је својима из чете да он иде у околину Шапца, а ако неко хоће са њим, добродошао је. Пуриша је приметио да сада на капи нема петокраку, већ само крст.
Снег све већи. Коначно, срео је три Чачанина. Један од њих бивши официр, капетан Марко. Пуриша каже да га је јако нервирао, пошто је гледао на њега као на дете. Та тројка се одвојила и кренула према Вишеграду. Пурке с њима. Тамо их чекају одреди који ће их ваљда прихватити. Снег све време веје. Пада мрак, а ни за живу главу не смеју да заложе ватру и одају се. Нашли су неке кромпире и сирове их појели.
Сутрадан је Марко одлучио да се Пуриша врати у Чачак, пошто није компромитован. Тамо има да чека док му неко не дође на везу. Овоме то није падало на памет, него удари сам према Рзаву. Залута по оним бестрагијама. Нема појма о томе куда иде, само док иде. Одједном је угледао групу Немаца. Опрезно им је пришао, кријући се, и схватио да су то они његови заробљеници. Бог зна откуд они ту, тек, иду дисциплиновано, у колони, као да су на паради. Крене да се шуња за њима, да види где ће и шта ће. Где сме да им се јави, мада су друговали.
Неколико сати шуњања касније види да су избили на Рзав. Сав срећан, таман да изјури из заклона, кад види да „његови” Немци неком машу. Однекуд испада још Немаца, само што су ови наоружани, под пуном опремом. Очигледно потерне јединице. Грле се и љубе с његовим заробљеницима, па му тако пропаде план.
Наставио је и налетео на човека који је водио два коња. Ни данас не може да верује да је у бестрагијама Јабланице успео да сретне човека који га је препознао, неког Милутина из Чачка. Овај му је врло добро познавао оца, угледног човека, па је био срећан што може да помогне. Да Пуркету једног коња да вуче, он другог, и окрену на другу страну. Опет су прошли поред оне групе Немаца, који их нису ни погледали. Додуше, можда су они бивши заробљеници и препознали једног од коњеводаца, али нису реаговали. Неколико дана касније, са све оним коњима, улазе у Чачак. Ноћ је.
25 по туру
Милутин и Пурке крену право код мајке овог првог. И то на место које је Пуриша пре рата жарко желео да походи. Гласовити хотел „Европа”, газдарице Јелке Куплерке. Крао је књиге од оца, продавао их, све да би скупио 20 динара, колико је било потребно за ту работу. Сакупио је 13, али је онда избио рат и покварио му планове. И сад улази у тај куплерај, док Јелка с врата урла на сина Милутина:
– Који ти тај?
– Јањов син!
– Терај га доле, видиш да је вашљив!
Коначно му се остварио сан, да уђе у „Европу”, макар и вашљив. Делимично се остварио, додуше…
Изјутра побегне из куплераја, па право кући. Сви запрепашћени што је жив. Темељно га окупају у кориту, обуку у неко танко одело. У том тренутку неко куца на прозор. Лупа, тачније. Србска државна стража! Одмах га ућоркирају, а у полицији неколико школских другова. Љотићевци! Наравно да га одмах препознају, па је ту пало неколико шамара. Нашао се ту и неки Срећко, који је до рата продавао на пијаци сир и кајмак. Као за инат, Пурке нема да је једном прошао поред њега, а да га није подбадао и звао Срећко Хаос. И сад је тај Хаос власт. Наравно, одмах пита да ли Пуриша зна ко је он.
– Срећко Хаос!
– Шта си оно викао?
– Хаос, циклон, урнебес, ураган, мећава!
На то га наредник страже изведе, да му по оној цичи зими удари 25 батина. Простру га преко неке клупе, и удри.
Онда право у затвореничку собу. Како је прешао праг, одјекује смех. Унутра другари, сви до једног. Само су њега чекали и питали се кад ће. И сви умиру од смеха што су и Пуркета ухватили.
Из малог затвора су их убрзо пребацили у Војнотехнички завод. Ту је готово хиљаду људи чекало суђење, по овом или оном основу. Пурке га је дочекао.
Улази у собу, кад тамо седи љотићевац поп Драгутин Булић, неки капетан Ратковић и немачки официр. Булић председава судом. Преким, каквим другачијим?
С врата се исцерио и питао Пуркета где му је црвени шал. Овом је требало мало да схвати, све док се није сетио да му је пре рата отац купио клизаљке, које је ретко ко имао у Чачку. А онда он веже црвени шал за вучјака, па га овај вуче. И тога се Булић сетио.
Немачки официр не гледа суђеника, већ одмах пита „Мит фојер?” Пурке брже-боље скочи и дрекне „Оне фојер”. Без пушке. Капетан Ратковић каже да га он познаје и да јесте носио оружје. Тако Пуриша заглави у собу Ц. И опет се сви смеју, још с врата. Сви се знају, а соба Ц позната је као она за стрељање. Задесио се ту и неки Спасо Јауковић. Пурке заспи, а овај га буди.
– Знаш ли шта си викао у сну?
– Јок?
– Хитлер побеђује!
Неколико дана касније, Пуришу изводе, али не на стрељање. Отац га је ипак спасао, што је потрајало, док је подмазао свуда где је требало. Касније је опет хапшен, па је коначно осуђен на логор за преваспитавање у Смедеревској Паланци. Одатле је 1944. године утекао, али то је нека друга прича.
Много година касније
Прошле су деценије, онај млади партизан постао је чувени филмски редитељ. И даље му је Златибор омиљено место, и поред оног ломатања по зими и снегу. Луњао је около са својом великом пријатељицом, чувеним етнологом Босом Росић. Тражио је да га води на Рзав, по Јабланици, пешке. Баш онако како је туда прошао 1941. године. Приликом једне шетње, пре десетак година, њих двоје сретну извесног Мића Живковића, иначе ондашњу легенду, човека који седам деценија води дневник, дан за даном. И овај насред Јабланице пита Пуркета да није он био ту 1941. године, тог и тог дана. Нешто му је познат. Да нема он неке везе са неким Немцима, заробљеницима?
Пурке изненађен, потврђује. А Мићо је све то гледао са стране, и како неко дотерује заробљенике, и како долази човек на коњу и препире се с пратњом. Онда пратња одлази, пошто су Немце претходно скинули у гаће. Они лутају около, а за њима се шуња неки млади партизан. Пурке! А онај на коњу био је сеиз Андрије Јевремовића, бившег вечног председника Чајетинске општине, команданта Златиборског четничког одреда, човека који је имао приватну војску и који је одбио да се усред Ужица сусретне с Титом, пошто га је овај претходно стрпао у затвор. Извођен је на стрељање, одакле га је спасао лично Слободан Пенезић Крцун. Тај Андрија, све и свја на Златибору, послао је човека да потражи заробљенике, пошто би Немци за њих побили пола Златибора, ако би спроводницима пало на памет да им нешто ураде. Ипак, скинули су их у гаће и отерали, а сељаци покупили шињеле и опрему, ваљаће за нешто. Зима је. Тако је Пурке, у друштву Босе Росић и захваљујући њој, коначно сазнао како се завршила његова епопеја током Ужичке републике.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић
Политикин забавник
