Predrag Đurićurić Đura je bio užička slika jednog vremena kada je sve bilo drugačije. Zaista je bio poseban Užičanin, prvak gneracije u više disciplina u pesmi, sportu, golubarstvu, druženju. Na fstivalu „Beli Narcis“ pobedio je Mikija Jevremovića i mnog druge tadašnje pevačke asove. To se onako usput može reći o nekadašnjoj istinskoj užičkoj legendi koja bledi iz jednog jedinog razloga, za mnoge pisana reč nije najveće dostignuće čovečanstva već je to točak. Najveću popularnost Đura pevač je stekao Užicu tokom šezdesetih kada je na festivalu „Beli narcis“ pobedio praćen užičkim VIS-om „Dolamiti“, kada je dobio i nadimak „Beli narcis“.
Đura je živeo je u doba kad se igrao najbolji mali fudbal igrao u dvorištu gimnazije, kada su u Sokolani održavani zimski košarkaški turniri a ispred Malog parka slušale „ratne uspomene“ Mife Šerifa. Tada je, prvi put u ovom delu Srbije, Simo Frizer postavio bokserski ring i proglasio najbolje, fotografa Veca Miloševića, pesnika Ljubivoja Ršumovića, odžačara Dula Karadarevića. Na crvenim i plavim sedištima bioskopa „Partizan“ gledani su filmovi „Zoro osvetnik“, „Tačno u podne“ i druge.
U vreme kada su uvažavani stariji od mlađih, uvek poštavani. U pozorištu Tomi Janjić, u fudbalu Gardić, u novinama Boco Marijanović, na korzou Vlade Mifka i njegova devojka Rada Novaković, mis revije „Sport i svet iz Beograda.U vreme Đure pevača najlepša devojka bla je Vesna Avramović Pinjina ćerka i Krcunova sestričina, Latovala je sa ujakom na Brionima. Rano se udala za režisera Gorana Markovića sina Rada i Olivere Marković tada najpopularnijeg glumačkog para u Jugoslaviji, i otišla za Beograd.
U to vreme Policijski „dži-meni“ bili su Nikola Megre i Stevo Bošnjak. Bilo im je lako u poslu. Karijeru su napravili na ponoćnim pevačima i sitnim tapkarošima karata za kaubojske filmove. Mladalačka boemija tih dana započinjala je „kabezom“, pićima iz sodadžiske radionice užičkog majstora Stanka Stanojevića. Pored radnje na glavnoj ulici imao je i dva isturena prodajna punkta. Jedan, subotom, na ulazu u salu za igranke u gimnaziji, a drugi nedeljom na ulazu ispred gradskog stadiona. Posle su došla druga pića, da bi naš pevač Đura jedne godine prvi doneo u grad četvrtastu flašu na čijoj etiketi je pisalo „Johny Walker “. Mislili smo da će tog trenutka Stanko Sodadžija otići u legendu. Ali nije. Borio se i 1996.godine, preko puta zelene pijace, na Lipi. Borio se protiv američkog imperijalizma oličenog u koka-koli i biter lemonu.
Đura je bio veoma ponosan što je rođeni Užičanin, najverovatnije je to nešto posebno u svima nama koji volimo „naše Užice“. Sem što je Užice mesto njegovog rođenja, tu je učio škole, doživeo prve ljubavi. Kasnije je odlazio ali se uvek vraćao. Proputovao je celi svet, uzduž i popreko, slao razglednice, pričao o gradovima pored mora i ljudima koje je sretao. Ali svi smo znali da mu je uvek bio važniji most na Carini nego svi oni na Ist Riveru, da se više radovao Pašinovcu na kome je rođen nego svim Bankocima i Patajama u koje je odlazio. Svetlost pločnika „Knjižare“ („Pobede“) u Užicu bila je, za njega, lepša od svetlosti pločnika Tajms Skvera u Njujorku. Fikarov Vir i Mala brana na Đetinji bili su plavlji i sunčaniji nego sve Majorke i Tenerifi. Posle jednog povratka zavičaj rekao je: „Ne bih dao Zlatibor za 10 Marbelja (letovalište, plaža u Španiji).“
U delu grada iznad Rakijske pijace njegovi golubovi su bili najduže na nebu. Imao je i „Mavjane“ i na njih bio ponosan. U to vreme golubovi su bili metafora dečačkih snova o vremenu koje je tek dolazilo. Bio je slika i simbol jedne generacije, koja je prvi put zaplesala na igranci u Sali Užičke gimnazije. Držao je mikrofon a iza njega orkestar sasatavljen od gitare, harmonike i starog bubnja na kome je pisalo „JAZZ“ Prvi je Užicu uz pratnju Brolove ritam sekcije ispevao u razglas ljubavne reči „Hajdemo devojko“. Kao odgovor, momci su birali devojke za ples, dok su im kolena klecaju od treme i osećanja da ih svi gledaju. Zatim bi sve u Sali pveo u „Zelena polja“ Toma Džonsa, pa zapevao „Majski cvet“. A onda da bi pevač bio važniji i plesačima uzvišeniji rekao: „Tom belanež“. Bile su to prve strane reči izgovorene na igranci u Užičkoj gimnaziji na čijim prozorima su bili okačeni kaputi i jakne momaka i devojaka. Možda je, i zbog tih igranki tada afirmisani pesnik Ljuba Simović zapisao: „Sa spratova Užičke gimnazije video se Beč“.
Uz golubove i pesmu tekao je i fudbalski san o hitrim prodorima igrača po levoj i desnoj strani terena. Ostao je Đura pevač u sećanju kako je samo ljubomorno nosio i mladalački se kočoperio u belom dresu užičkog „Jedinstva“.. Kakav je to tim bio, piše u hronikama užičkog fudbala. Dres sa brojem „7“ rezervisan za njga a pored Đora, pa Midžana, Bole Buljo, Ratko Jokić, Raco. Smrt Predraga Đurića Đura prvaka generacije u, golubarstvu, pesmi, fiudbalu, druženju izazvala je sećanje na godine kad je bilo sve drugačije. Vest o njegovoj smrti sastavila je prijatelje rasute po belom svetu. Zvao je Dogac sa Kipra i ne veruje. Kaže: “Zvao je me jedan sat pre pada”, kao da je sudbina okrenula telefonski broj u dalekoj Nikoziji sa kojim je, prvi od Užičana, zaigrao u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije. U Bazelu Ricko i Lepa, samo sede i ćute kad su saznali za Đurinu smrt, na posao ne idu. Nine i Gagan, golubarski rivali iz Carinskog komšiluka javljaju se iz Kvinsa. Iz Španije zove Antara i ponavlja: “Kako ćemo sad napraviti Dane Užica u Madridu?” U kafani “Kod Kara” u Beogradu Lazo Globus ispija za nezaborab starom rijatelju. Od maja te 1996. užički “Beli narcis” počiva među svojim muzičarskim amigosima Mikom Perišićem, Vladom Mrševićem, Acom Modelom. Svi su našli svoje mesto u užičanstvenom nezaboravu.
